Kad priča priču priča

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Razgovor o ovoj zbirci priča za mlađe osnovce, koja poziva čitaoce da, igrajući se slovima i rečima, domaštaju i stvaraju sa piscem, pretvorio se u „književnu radionicu“ na kojoj su otkrivane tajne pisanja, debatovano da li deca danas dovoljno čitaju ili više vole kompjuterske igrice, šta ih privlači knjizi i kako biraju naslove.

– Počela sam da pišem u vašem uzrastu, moj prvi rad bio je opis moje omiljene lutke. Posle sam postala član literarne sekcije, što je tada bilo ponos, a imali smo i časopis u kome smo objavljivali svoje radove. Za one koji žele da pišu jako je važno da što više čitaju, jer time obogaćuju svoj rečnik i razvijaju maštu – objasnila je Vesna Vidojević Gajović.

Pošto su se u publici čuli razlozi zbog kojih se deca danas radije opredeljuju za kompjuterske igrice nego za knjigu, urednica u Kreativnom centru Anđelka Ružić podsetila je da „iza svake igrice i filma zapravo stoji dobra priča“. Ona je, koristeći se kompjuterskim rečnikom, objasnila da „knjige 'sejvuju' civilizacijske vrednosti, lepotu i mudrost, a da je na čitaocima da to 'daunloduju'“.

Mladi čitaoci otkrili su da knjige biraju uglavnom na osnovu naslova, dizajna naslovne strane, kratkih opisa sadržaja na koricama, „debljine“, saveta drugova ili filma, kad je reč o filmovanim delima. Najviše ih je zanimalo koliko je potrebno vremena za pisanje knjige, šta pisca inspiriše, da li ga prepoznaju na ulici, šta i koliko treba otkriti o sebi kad se piše…

U Kreativnom centru ističu da je „igra maštanja i domaštavanja u svetu priča deci bliska i prirodna, ali se, nažalost, od nje previše lako odustaje tokom njihovog odrastanja“. Ovaj izdavač ukazuje i da je „književnost za decu često kruta i ozbiljna, opterećena primerenim i neprimerenim porukama i poukama odraslih, zbog čega gubi svu slobodu igre“, a da je knjiga Vesne Vidojević Gajović „Kad priča priču priča“ „prava mala radionica u kojoj su čitaoci koautori i tumači priča, te samim tim pri svakom novom čitanju one mogu biti nove i drugačije“.

Obrenovčanka Vesna Vidojević Gajović, dugogodišnja urednica u Redakciji školskog i dečjeg programa RTS, do sada je objavila zbirke priča: „Potraga za letom“, „Babarogin rođak“, „U zemlji Piruežana“, „Kecelja na bele tufne“, „Sanke za princezu“, „Detelina sa četiri lista“, „Dve japanske salvete“, „Slovne priče“; kao i romane „Zeleni papagaj“, „Puženko i njegova kuća“, „Edarov pas“; radio-drame „Rukavice-buntovnice“, „Zimski sladoled“, „Kuća iz snova“, „Gizela je torta“…