Govorio o Golom otoku, politički nepodobnim pojedincima ili možda o tome kako sistem i njime upravljano društvo može talentovanog mladog čoveka da gurne na socijalno dno, roman Dragoslava Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ sa razlogom je obavezna lektira. Sa razlogom je i istoimena pozorišna predstava nakon samo šest izvođenja 1969. ličnim Titovim zalaganjem „otkazana“. Evo, do danas.
Glavnu ulogu, Vrapčeta, tada je igrao Miša Janketić, a igra ga i sada, samo onog Vrapčeta koji se iz izgnanstva priseća davnašnjeg greha iz mladosti i doba nevinosti… Predstava „Kad su cvetale tikve“ premijerno će se igrati 24. maja u Beogradskom dramskom pozorištu. Pred jednu od poslednjih proba, imali smo priliku da nakratko razgovaramo sa ondašnjim i sadašnjim glavnim glumcem.
Zašto je, kako ste rekli, uloga Vrapčeta jedna od vaših uloga „skupljih od života“?
– Pa dobro, to je neka vrsta naše, moje glumačke patetike. Mi glumci u zanosu ponekad izgovorimo tako bombaste rečenice. Ali, mogla bi da znači i da me je koštala načina na koji živim. Skidanje, nasilno skidanje predstave ‘69. sa repertoara navelo me je, opet iz glumačke patetike, da odem iz Beograda, otišao sam da se bavim nekim drugim poslom, da gajim pčele i ovce, da se ne bavim glumom… Pa sam se opet, glumački nepostojan, vratio. Ja bez glume ne mogu da živim.
Hoćemo li u predstavi videti Beograd kakav je bio nekada ili ovaj današnji?
– Predstava neće govoriti ni o Beogradu tada, a ni sada. To je sećanje mene, matorog Vrapca, iz zemlje iz koje ne sme da se vrati u Beograd zbog davnog zločina…
Danas nije novost da su društvene, političke i druge okolnosti mladog izglednog čoveka bacile na samo društveno dno…
– Današnje društvo živi na ivici opstanka, nema ni vremena, a ako ćemo pravo, ni sredstava da se brine o šampionima sporta, umetnost, kulture… Pitanje je opstanka, a kada je opstanak doveden u pitanje, niko ili malo ko se pita o šampionima.
Predstava je te ‘69. bila zabranjena, dok je teško da bi se u ovim našim uslovima iko uopšte obazirao na to kakva se predstava tamo negde igra…
– Upravo zbog toga što se bavimo opstankom, vatamo vazduh. Koga je sad briga što će neko imati nešto protiv Golog otoka ili bilo kog sistema, pa i ovog? Čitamo u novinama i slušamo na televiziji – svi laju, a karavani prolaze. Ova predstava nema ambiciju da bude društvena kritika, ona je posvećena savršeno dobroj literaturi, savršeno dobrom dijalogu. Ona priča tužnu priču o raspadu jedne dušanovačke porodice pod određenim društveno-ekonomskim okolnostima koje su tada vladale i pod jakim uticajem te etike koja je bila među ljudima. To su recidivi morala koji su tada još bili vidljivi kao što je na primer osveta. Zub za zub, oko za oko… Naš je narod bio poznat i po tome. Danas više verujemo u pravdu… Ne znam zbog čega je to tako, ali eto… Ne uzimamo je u svoje ruke.
Kada su cvetale tikve?
– Kad su cvetale tikve… Znači toliko toga… To je vreme kad je tikva mogla da se rascveta i zbog sitnice. Kad cvetaju tikve je i ono vreme kad cvetaju tikvani, jednoumlje. Tad umiru tuberani. Uglavnom. Tako kažu, još nikada nisam umro. Nisam ni tada ni sada sa Dragoslavom o tome pričao. Moraću da ga pitam jer me pitaju ova deca pa im isto ovako odgovaram. A ne znam, možda to uopšte nije tačno.
Glumci i autori
Ljubu Vrapčeta u mladim i starim danima igraće Miloš Biković, a uz njega i Mihaila Mišu Janketića su : Danica Ristovski, Srđan Dedić, Anja Alač, Daniel Sič, Petar Benčina, Marko Živić, Jelena Čvorović, Slobodan Ninković… Scenograf je Kiril Spasevski, kostimograf Tatjana Radišić, kompozitor Zoran Erić. Predstavu je režirao Boban Skerlić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
