Kad su zli strip junaci ušli u naš stvarni život

„Sazvežđe violina“ pojavilo se godinu dana posle velikog uspeha njenog romana „Krokodil peva“, takođe u izdanju Kreativnog centra, koji je objavio deset knjiga ove autorke. Vesna Aleksić u razgovoru za Danas objašnjava da je „Sazvežđe violina“ nastalo „delom iz istinite priče o maloj violini koja je stigla iz Istočnog Berlina jednoj devojčici na poklon, odredila joj sudbinu i poziv, a delom iz želje autora da piše knjige koje mogu da čitaju i razumeju svi uzrasti“.

– Ja najviše volim knjige koje pričaju deca, a nisu baš nimalo naivnih i nevinih tema, kao i filmove koji počinju iz dečje vizure, a nisu tako dečiji, mada u isto vreme mogu to i da budu. Pogotovu volim knjige koje kad pročitate zvoni vam glava od pitanja: Za koga je ovo? Navodim primer Belgijanke Ameli Notomb sa knjigom „LJubavna sabotaža“ ili primer Bore Ćosića sa njegovom „Ulogom moje porodice u svetskoj revoluciji“, pa čak i „Semper item“ Đorđa Lebovića, u kojoj priču sipa li sipa, tečno i okrutno, zapravo dečak… Dečak priča u starom Trifoovom filmu „Četiristo udaraca“, dečak Felini priča „Amarkord“… Za koji uzrast su sva ta dela? – Za sve uzraste. Kad pišem za adolescente, to je moja namera i napor uvek… Izuzetak pravim jedino kad pišem slikovnice za malu decu – jedino su one u nekim granicama kojih se pridržavam – kaže Vesna Aleksić.

* Šta se krije iza naslova Vaše poslednje knjige – rečenica iz dijaloga između glavne junakinje Tijane i njene najbolje drugarice Ane, ili bi to „sazvežđe“ moglo da čini i osam violina koje prate Tijanino muzičko i životno odrastanje?

– Naslov je uzet iz direktnog razgovora dve drugarice u internatu dok jedne večeri vrlo naporno vežbaju i taj napor ublažavaju maštanjem kako će osvojiti svet, postati zvezde i to ne dve zvezde nego čitavo sazvežđe. To je divno i sasvim mladalački, svi u mladosti žele taj „beskrajni plavi krug i u njemu zvezdu“. Ali s padom Berlinskog zida svet počinje da se menja munjevito i život, strašni život, ne mari za bilo čije pojedinačne zvezdane snove. Sazvežđe svakako mogu da budu i osam, najčešće pozajmljenih i na revers uzimanih, violina u toku sazrevanja glavne junakinje, kojoj su one, osim divne muzike, uspeha i sreće, donele i bol, i gubitke, i ispitivanje praznine, a njih je, opet, prinuđena da popunjava muzikom, kao spasom.

* U kojoj je meri ova knjiga biografska – ko je zapravo Tijana?

– Tijana, to smo nas četiri: moja unuka s kojom sam se danima i satima igrala konja – ja sam bila kafeni konj, a ona Belana, a ponekad jaše stvarnu kobilu Apriliju; to je zatim njena majka, koja je violinista i koja je zaista doživela neprijatni incident u vozu u Belgiji, dok je putovala s baroknom violinom; a tu sam i ja koja sam zapisala i osmislila priču. Tu je konačno i ta mala, prva violina koja se još čuva, a stigla je baš onako kako je opisano u knjizi. Moje knjige se uglavnom baziraju na istinitim pričama, ja samo prepisujem od života, koji je maštovitiji od svih maštovitih pisaca zajedno.

* Ovaj roman je višeslojna priča o odrastanju uoči, tokom i posle pada Berlinskog zida i raspada nekadašnje SFR Jugoslavije. Zbog čega o globalnim političkim potresima i domaćim ratnim užasima koji kulminiraju NATO bombardovanjem SRJ pričate iz vizure devojčice iz Pomoravlja, koja preko Škole za muzičke talente u Ćupriji gradi uspešnu svetsku karijeru?

– Svaka istorija se najbolje prelomi, pokaže i razume kroz jedan, pojedinačni život. U ovom slučaju u pitanju je odrastanje neke dece koje je počelo idiličnih osamdesetih, uz stripove i kompjutere, a završilo se naglo, uličnim, studentskim demonstracijama devedeset i sedme, pa onda još i ratom… Istorija koja se tada događala, događala se svuda, ne samo u Beogradu… Kad se taj strašni, ratni karusel zavrteo u našoj zemlji, stradali su posvuda sasvim nedužni, među njima, ne zaboravimo, i deca, mladi, talentovani, tek „stali na život“. Dve glavne junakinje su iz Pomoravlja i Niša, iz Ćuprijske čuvene škole za talente koja je i u tim najstrašnijim godinama svirala, i, kao cenjena škola u svetu, čak i nastupala po inostranstvu, jer, kako se kaže u knjizi, Bahu nisu nikad trebale vize za put. Sva sreća. Kako stoje stvari, umetnost je jedna od retkih srećnih teritorija čovečanstva koja pripada svima.

* Da li se sve velike i male ovozemaljske nedaće mogu objasniti biblijskom pričom o „strahu“, njegovim sestrama i braći, koju priča deda Aćim, jedan od junaka ove knjige koji svedoči o nekadašnjem građanskom duhu u srpskim gradovima i varošima?

– Mislim da mogu. Veliko, široko rasprostranjeno ljudsko neznanje rađa strah, a strah je emocija koja se pokazuje u više različitih obličja, najčešće kroz ljutnju, mržnju, netoleranciju prema različitosti, nacionalizme… LJudima se manipuliše strahom i to vrlo uspešno. I to oduvek. Ništa novo na svetu. Kjerkegor kaže: „Samo su dva gospodara – strah i ljubav“. Što je manje jednog, to je više drugog. S druge strane, umetnost poručuje nešto drugo. Deveta Betovenova simfonija traži milosrđe od ljudi kao spas, Klimtov čuveni „Betovenov friz“ to potvrđuje slikom. I mnoga druga umetnička dela i umetnost cela progovaraju istinom. Mnogi misleći ljudi poput deda Aćima, starog gospodina, znaju da osluškuju disanje sveta, ali oni su uvek u manjini u svakom društvu i u svim dobima. Dakle, prosta stvar, neznanje je koren svakog zla bez obzira na koji način se ono pokazalo i isplivalo.

* Ove godine obeležava se pola veka od objavljivanja stripa Zagor na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Da li je to razlog što je ovaj strip junak iz Darkvuda, uz filmove i muziku, osnovna potka sentimentalnog vaspitanja glavnih ličnosti u ovom romanu?

– Ja se radujem što se Zagor vratio, što su stripovi ponovo po kioscima i po sajmovima, jer sam i ja odrasla uz stripove. Mislim da deca prva jasna znanja o dobru i zlu najbolje shvate upravo iz stripova i prosto ne mogu da razumem kako neki ljudi nikada nisu čitali Umpah Paha, Bima i Buma, Zagora, Fantoma, Ripa Kirbija, Mandraka, Asteriksa, Korta Maltezea, Dilana Doga, Modesti Blejz, Mirka i Slavka… Mislim da sam devedesete opisala sasvim dobro samo rečenicom u kojoj navodim da su „simboli zla“ – Mortimer, Čovek sa hiljadu maski i DŽimi Gitara – jednostavno iz stripa sišli u naš stvarni život i počeli da nas zavode i da nas plaše.

* Zbog čega ste se odlučili za „filmsku“ strukturu knjige, čije dve trećine čitaoca drže u potmuloj slutnji i napetosti da će se nešto desiti nekom od junaka romana, dok je najtragičniji događaj ispričan iz drugog plana andrićevskom „lakoćom prevelikog bola“ u nekoliko rečenica?

– To sam upravo i namerno htela! Samo u dve proste rečenice veliki udarac! Baš onako kao što i jeste u stvarnom životu, kad se zlo zavrti, ono padne tamo gde se najmanje nadamo, na neko dragoceno mesto, na neki nezamenljivi nerv! Drago mi je ako sam uspela, ali opet da napomenem – i tu „lakoću prevelikog bola“ naučimo od života. Ponekad nam se učini i da preživimo neki bol, ali nikad to nije sasvim… što se i u ovoj priči naslućuje.

Doziranje „ekrančića“

* U ovom romanu objedinjene su sve Vaše teme – magija odrastanje, strip, muzika, film, mačke i konji… Kakvi su Vam planovi posle „Sazvežđa violina“?

– Posle ovog romana, odmah sam se „prebacila“ na uzrast od šest godina i napisala dve slikovnice o devojčici Sofiji. One će se pojaviti uskoro u izdanju Kreativnog centra. Ujedno pokušavam da odgovorim na važno pitanje koje muči mlade roditelje – kako da doziramo upotrebu magičnih ekrančića u dečijim rukama i na koji način to da uradimo. Više nije pitanje da li im treba davati pristup svetlećim, primamljivim igračkicama, već samo koliko im treba dozirati da ne bi zaboravili da pričaju, da se druže ili da trče…