Kada su u okviru „East-West coast“, kulturološke podele Amerike, krajem osamdesetih i početkom devedesetih Spajk Li i Džon Singlton snimili „Do the right thing“ i „Boyz n the Hood“, dobili smo tzv „hood-coming of age“ filmski podžanr.
U Evropu će stići tek 1995/6 sa filmovima „La Haine“ (Mržnja) – Mati Kasovica i „Trainspotting“ – Denija Bojla.
Lokalno usvojeni trend predstavljaće slična domaća ostvarenja „Do koske“ (1997) – Bobana Skerlića i „Rane“ (1998) – Srđana Dragojevića.
Poslednji u nizu možemo tretirati kao svojevrsni ilustrativni socijalni epilog trilogije (skupa sa „Mi nismo anđeli“, „Lepa sela lepo gore“) čiji je duh sažet u proročkoj rečenici Ante Markovića, da ćemo zablude plaćati siromaštvom, trovanjem duha i položajem periferije Evrope.
Međutim, Skerlićeva igrana fikcija i art house film, do danas će ostati u debeloj hladovini kultnog dokumentarističkog i starijeg ostvarenja Janka Baljka „Vidimo se u čitulji“ iz 1995.
Pre godinu dana ova rubrika TV kritike domaćeg igranog programa, isprovocirana je osnovnom primedbom bioskopsko – televizijskoj blokbaster film, seriji „Južni vetar“, kako nije uspela da izbegne identifikaciju gledaoca kroz apologiju kriminala.
„Klan“ je obazirući se na premisu samo te i takve zamke, zapao u kontekstualno veći problem – relativizaciju recentne nacionalne političke istorije.
Jer kad se opet vratimo inostranoj produkciji, sa jednakom vremenskom distancom od tačno četvrt veka, Netflix je 2015 snimio verovatno jednu od najboljih kriminalističkih serija ikad.
„Narcos“ koja egzaktno hronološki i poimenično slika nastanak, kulminaciju i kraj najvećeg globalnog zločinačkog udruženja, kolumbijski kartel Pabla Eskobara.
Nakon više od 25 godina od početka i jednakog kraja Zemunskog klana, potom tri sezone verodostojnog po istinitim događajima, „Narkosa“ i još dve „Narcos Mexico“, posle svih naših paralelnih i stvarnih sezonalnih epoha Željka Ražnatovića, Darka Šarića, škaljarsko-kavačkog rata, Luke Bojovića, snimiti seriju kao žanrovsku aluziju je nedovoljna kreativna zrelost ili autorska hrabrost.
Zatvoren krug i besmisleno opisan pun luk na prapočetak „Do koske“.
Uprkos odjavnom disklejmeru o nestvarnim likovima, neistinitim događajima i nameri stvarne različitosti, očigledna je svaka pojedinačna alegorija, čak po sintaksama: Šok – Šiptar Duća Spasojević, Paša – Kum Mile Luković, Tigar – Arkan, Bubon – Čume, Francuz – Legija, šef DB-a Marko – Rade Marković.
U hroničnoj krizi srpskog scenarija i izbegavanju adaptacije referentnih književnih dela, domaća kinematografija je dodatno hendikepirana odsustvom ekranizacije stvarnih istorijskih događaja.
Poslednje takvo ostvarenje je ona trenutačno bunkerisana dvodelna TV drama Save Mrmka, koji je i ustanovio taj podžanr, a o rezoluciji Informbiroa „48 – Zavera i izdaja“ (1988).
Mi do danas nemamo najobičniji televizijski film sa stvarnim akterima o brojnim značajnim događajima dinamične političke prošlosti našeg društva.
Odnosno imamo časni samopregor dokumentarne redakcije RTS na teme Osme sednice, Memoranduma SANU, Rambujea…
Ostaje da lebdi nedoumica, da li je nakon „Klana“, moguće ponovo snimiti autentičan film o otmici i ubistvu Ivana Stambolića.
U konačnici stvarnog raspleta, da nije nove geneze i nevoljnog pada kriminalnog klana Veljka Belivuka, ova FireFly – Slobodan Skerlić produkcija bi možda i mogla da se nategne kao univerzalna priča o nacionalnoj margini srpskog društva sa dramaturškim ironijskim otklonom.
Kasting serije kao da je namerno birao, neprofanisana lica. Ali kad uporedimo Sergeja Trifunovića i Nebojšu Glogovca npr na njihovim počecima (od „Tuđe Amerike“ i „Do Koske“ do zajedničkih „Ubistva s predumišljajem“ i „Bureta baruta“) čini se kao da Aleksandra Dimitrijevića i Nedima Nezirovića, zaista nećemo pamtiti, serijom Klan kao lansiranju karijere.
Jedini upečatljiv gde i društvene mreže dele takav utisak je bosanski glumac Feđa Štukan (kao Bubon).
Svejedno Skerliću se na kraju ipak i može i mora odati zanatsko priznanje, da tehnološki vlada serijalom, kroz taj gajričijevski senzibilitet fotografije, muzike, kadriranja i scenografije.
Nije imao šta da izgubi da je još jasno i dekonstruisao strukturu i sraz države i mafije, kada se stvari otrgnu kontroli.
Ovako ništa, odnosno možda umesto druge sezone bi ipak bilo bolje, kao veći i smisleniji izazov, snimati film – seriju po njegovoj dramatizaciji „Kad su cvetale tikve“ kao poželjno antologijsko ostvarenje, kakvo nam više nedostaje.
Kamiondžije doo
Kada je Nenad Jezdić kao Miloš Obrenović simbolički pre dve godine otvorio autoput Miloš Veliki, znali smo da će Ibarska magistrala preći u istorijsku hibernaciju i popkulturu poput Route 66 u Americi. Već toliko je bilo dovoljno da se raspiše originalni scenario o svim drumskim kafanama i motelima: Romeo i Julija, Lipovačka noć, Čačanka, Četri vetra, Dva brata, Bubonja, Kačerac, onom skretanju do sela Majdan ili Rudničkoj kapiji, svemu od Stepojevca preko Ljiga do Gornjeg Milanovca. Nažalost nakon Nemanjića dobili smo još jednu neuspešnu adaptaciju Gordana Mihića. Reminiscenciju dva vozača iza upravljača, koja više liči na opus i likove Siniše Pavića, umesto rimejka originalnih kamiondžija Paje i Jareta. Prosta računska radnja sabiranja različitih anegdota Željka Hubača i Filipa Čolovića, naspram moguće road movie serije i Mihićevske amerikane na način „Psa koji je voleo vozove“. Tihomir Stanić i Nenad Jezdić su zapravo bili jedini autonomni integritet serije dodatno opterećene visokom turažom naizust emitovanja, baš kao i odsustvom stvarnosti. Špediterski transport je odavno diversifikovan u kurirski kombi servis i internacionalni kadar šlepera. Ljudi poput Žiće i Baje su migrirali u Kanadu da tamo voze kamione, a društvena tranzicija srpske provincije, tragični odliv stanovništva, radničke klase vozača i medicinskih sestara, preveliki izazov za komediografske i melodramske preferencije RTS auditorijuma, čemu se podilazilo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
