Kada bi spomenik na Savskom trgu bio mrdalica

I Haos i Milijino stvaralaštvo povezuje doslednost u otporu prema nasilju. Haos je vazda bio utočište slobodoumnim stvaraocima i poklanjao pažnju najneposrednijoj i neretko zapostavljanoj likovnoj disciplini – crtežu, a čitav opus vajara Milije Nešića, a pogotovo njegove mrdalice po kojima je najpoznatiji, na duhovit način prkose tiraniji onih koji bi da uproseče svet.

Istoričarka umetnosti i osnivačica Haosa Borka Božović kaže za Danas da će retrospektiva crtačkog opusa Milije Nešića, i, naravno, mrdalice, zbog velikog interesovanja, biti dostupni publici do 23. oktobra i da je ovaj autor svojim radom i stavom prema svetu postao simbol nepristajanja.

– Milija Nešić je umetnik posebnog renomea. Svojim životnim stavom, čestitošću, nepotkupljivim duhom i, pre svega, svojim osobenim likovnim delom – postao je simbol nepristajanja, pobornik pobune protiv laži i nasilja svake vrste, personifikacija slobodnog čoveka u zarobljenom, totalno haotičnom svetu u kome danas živimo – kazala je Božović.

Prema njenim rečima, u izložbu je morala da uključi mrdalice jer  bez njih, poetika Milijinog opusa ne bi bila potpuna. Izabrala je „Pričešće“,  „Velikog poltrona“ i „Uvlakače“.

Reditelj Goran Marković, u čijem kultnom filmu „Tajvanska kanasta“ Milijine mrdalice imaju jednu od glavnih uloga, smatra da su one još tada bile upozorenje koje nismo na vreme shvatili.

– Milija Nešić nas je na vreme upozorio, ali nismo imali dovoljno pameti da shvatimo kako iza te naoko neozbiljne igračke leži strašna distopijska vizija – poručio je Marković.

Pisac i vizuelni umetnik Dejan Atanacković primetio je da je Milija Nešić po svojoj prirodi i po prirodi umetnosti same „neminovni disident, disident bez izbora, sukobljen sa ponekad vidljivim ponekad skrivenim nasiljem, ali nasiljem koje decenijama unazad, uz povremene varijacije intenziteta, traje i opstaje u korenu našeg društva“.

– Danas, kada saznajemo da je svaki sedmi ili deveti građanin Srbije član SNS, posebno je važno ukazati na sve ono na čemu opstaju kultovi ličnosti, bolesni režimi i korumpirana religija, dakle na strah, banalnost, ulizištvo, a sve su to naravno teme koje su prisutne oduvek u Milijinom radu.

Osvrnuvši se na podizanje spomenika Stefanu Nemanji, koga je nazvao „čudovišnim lažnim idolom“, Atanacković je rekao da ne može a da se da se ne zapita kako bi izgledao jedan Stefan Nemanja u izvedbi Milije Nešića.

– Nekakva mrdalica verovatno, koja bi duhovitim preispitivanjem naše istorije i našeg autističnog odnosa prema njoj, svakako isprepadala mnoge učmale umove. Jer neverovatno je koliko te mrdalice, naizgled svedene na jedan pokret i promenljivost između dva-tri stanja, zapravo nude to jedno ogromno prostranstvo dvojakosti i nestalnosti. One u krajnjoj liniji i postoje da bi razigrale posmatrača, da bi ga nasmejale, probudile njegovu slobodnu volju, a sve to zajedno – i razigranost, osmeh, sloboda, pojmovi su potpuno nepodnošljivi totalitarnom umu koji ovih dana sklapa onaj neostaljinistički užas na Savskom trgu.

Prema Atanackovićevim rečima, upravo zato je Milija Nešić umetnik koji svojim radom daje primer ispoljavanju slobode i koji se već decenijama maestralno koristi upravo onim najmoćnijim oružjem od kog strepe tirani, vlastodršci, prodani akademici i pseudointelektualci.

– Jedno strašno oružje, moćno i nepobedivo koje se zove smisao za humor – konstatovao je Dejan Atanacković.

Lament nad normalnošću

Atanacković je skrenuo pažnju na značaj uporišta primetivši da Haos predstavlja svakako jedno od važnijih.

– Ova galerija jedno je od tih uporišta, nama kojima je Beograd sve više kao nekakav arhipelag, kao mapa nekih raštrkanih mesta između kojih niču toksične betonske praznine, mesta do kojih ponekad stižemo i srećemo se kao brodolomnici, a dolazimo ovde jer znamo da tu žive neki ljudi kao mi. A nažalost znamo i to da kad izađemo odavde tamo napolju sve više i sve češće važe neki tuđi zakoni, koje uspostavljaju režimski batinaši, vlasnici kockarnica, korumpirane vladike i uopšte živi neki drugačiji svet od onog na koji smo navikli – kazao je  Atanacković napominjući da ne bi želeo da njegove reči zazvuče elitistički.

– Nemojte me pogrešno shvatiti, nije ovo nikakva elitistička priča, naprotiv, ovo je eventualno tek jedan lament nad normalnošću, nad običnim stvarima i sećanjima, lament na gradom koji nestaje, ne zato što se menja, već zato što prestaje da bude grad – zaključio je Dejan Atanacković.