Kada „hodaš po jajima“ književnost nije moguća

U razgovoru su učestvovali poznati književnici Muharem Bazdulj, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Dušan Nedeljković i Bogdan Stevanović Blogdan.

Bazdulj smatra da brinemo trivijalne brige. I ističe razliku između govora mržnje i umetničke slobode da dočara karakter književnog lika.

– U situaciji gdje ti moraš da vagaš svaku riječ, da „hodaš po jajima“, književnost nije moguća, jer književnost zahteva slobodu. Postoji jedan epigram pokojnog Brane Crnčevića koji glasi „do juče sam bio Cigan a sada sam Rom, kakva divna promena u životu mom“ – imam neke prijatelje koji misle da je to loša fora. Bazdulj se osvrnuo na situaciju u kojoj je u nekom momentu kada je pisao o vladajućoj partiji istakao da je ona „autistična“ da bi ga potom kontaktirala žena koja ga je optužila da stigmatizuje autističnu decu.

– Nisam mislio da sam pogrješio, ali sam se postidio. Međutim, ako kažem koliegi da puši ko Turčin, da li ja stigmatizujem Turke ili koristim uobičajenu frazu? To su užasno pipave stvari- kaže Bazdulj i dodaje – Kontekst je ključan. Bitno je razlikovati ko govori kad i iz kog razloga govori. Opasno je ako se naprave zabranjene riječi. Mi i dalje pripisujemo piscima reči koje izgovaraju njihovi likovi, a te stvari treba da razlikujemo. Ako neko kao građansko lice širi govor mržnje to je problem, ali ako lik iz knjige tako postupa, onda je to za potrebe knjige – ističe Bazdulj.

– Iako u početku nisam obraćao pažnju počeo sam da shvatam šta znači to – piščeva odgovornost, odnosno, javna odgovornost – istakao je Blogdan i dodao da „ako imaš mikrofon u ruci i drugi ljudi te slušaju prosto je lepo promisliti o tome šta ćeš da kažeš“. On smatra da je teško ostati politički korektan i dosledan stvaralaštvu.

– Mera između auto-cenzure i doslednosti u onome što želiš reći, jeste tanka linija po kojoj većina ljudi koja se bavi nekom vrstom stvaralaštva hoda. Zanima me koliko mi koji se bavimo pisanom rečju uspevamo da očuvamo urbani narativ i koliko u tom urbanom narativu čuvamo jezik – upitao je Blogdan.

Igor Marojević smatra da zarad potrebe kreativnosti i raznovrsnosti likova iz književnih dela, mora postojati sloboda pisca da tim likovima da i negativne osobine. On je naglasio to da je veći problem da književnost postane sluškinja ideologije.

– Ja pišem iz lika, ako je on politički korektan reći će „Afroamerikanac“, a ako je rasista reći će „Crnčuga“. Pitanje je koliko je danas književnost sabijena po pitanju političke korektnosti. Tako postoje levi i desni sektor, gde iz ideoliških razloga u jednom žiriju može da prođe jedna knjiga a u drugom druga. Tu postoji minimalna inplementacija političke korektnosti jer ako je književnost na bilo koji način sluškinja ideologije onda to nije više književnost. Književnost treba da ima autonomiju bez obzira koliko tržišno ne može da opstane – ističe Marojević.

– Iskrenost u pisanju ponekad zahteva da se izražavamo slobodnije nego što bi možda trebalo – smatra Dušan Nedeljković . On naglašava da „velike književnosti i velikih književnih dela ne bi bilo da je postojalo te današnje, jezive političke korektnosti na koju smo svi mi koji pišemo prisiljeni“. Nedeljković smatra da u delima urbanog narativa mora postojati po koja pskovka, inače nije „urban“.

– Prepoznajem urbane knjige u kojima nema psovki, to je po meni autocenzura i bežanje od bilo kakve odgovornosti. Ako imaš neki dijalog u knjizi nemoguće je da dva čoveka koja se nađu u Beogradu ili u Sarajevu, Zagrebu, pričaju kao na poslovnom razgovoru. Mladi pisci koji predaju svoje rukopise, imaju frku od urednika da će im skrenuti pažnju da su više puta opsovali. LJudi ne znaju gde je granica i šta je granica korektnosti i nekorektnosti. Mislim da treba da razlikujemo da li je neko zlonameran ili je samo kao sinonim upotrebio reč ili frazu. Interakcija u pisanju zahteva slobodu u govoru, ako bismo obraćali pažnju na svaku izgovorenu reč mogli bismo jednostavno i da zanemimo – smatra Nedeljković.

Mileta Prodanović ističe da sve zavisi od konteksta u kom se piše.

– Mislim da smo otišli u nekom drugom pravcu, moj opšti utisak u svemu što radim jeste da smo mi otišli predaleko, ka nekoj sterilnosti. Sećam se kada je, dok sam bio u gimnaziji, izlazio zagrebački „Polet“. Na kraju se nalazio strip autora zvanog Rajzer i, u ono vreme kada nije postojao termin politička korektnost, strip je bio orgija političke nekorektnosti. On je tvorac nekorektnog humorističkog horizonta koji je postojao u Francuskoj. Mislim da danas Rajzer ne bi uopšte mogao da se publikuje. Recimo, jedna od njegovih karikatura izgledala je tako što se na slici se nalazilo dvorište i na njoj je pisalo „Podmukao pas“. Na sledećoj slici je invalid koji nema obe noge, a pas mu nosi papuče – kaže Prodanović.