Kada je Novi Sad stvarno bio srpska Atina: Knjiga Duška Bogdanovića "Senke sećanja" u izdanju Prometeja predstavljena u Vukovoj zadužbini 1foto Miroslav Dragojević Danas

„Ko se brižljivo ne izražava, ne ceni dovoljno svoje misli“, citirao je Šopenhauera, nimalo slučajno, Veljko Pajović najavljujući početak promocije nove knjige novinara Duška Bogdanovića „Senke sećanja“.

Promocija je održana u Vukovoj zadužbini i, pored Duškove supruge Mile i kćeri Lene, glumice, prisustvovao joj je veliki broj kolega novinara ne samo po svom medijskom zadatku već kao prijatelji i poštovaoci Duškovog lika i dela.

Bili su tu Radmila Stanković, Cvijetin Milivojević, Ivan Mrđen, da pomenemo samo neke.

O Duškovoj knjizi govorili su izdavač, urednik novosadskog Prometeja, Zoran Kolundžija, i novinari Petar Peca Popović i Slobodan Stupar.

Kolundžija je primetio da je ovo 12. Bogdanovićeva knjiga koju je Prometej objavio, od inače ukupno 13 njegovih knjiga, a da je prva koja nije knjiga Duškovih kolumni ili zbirka nekih drugih tekstova najpre objavljivanih u različitim medijima.

„Duško Bogdanović je zaštitni znak Novog Sada, a njegova knjiga je jedna vrsta spomenika ovom gradu“, istakao je Kolundžija.

On je dodao i da će Novi Sad teško naći nekoga ko će ga opisati iz ugla iz koga ga je opisao Bogdanović i podsetio da se u ovoj knjizi može čitati i istorija medija koji je obeležio Bogdanovićev profesionalni život, ali i u kome je Bogdanović ostavio svoj trajni pečat – Televizije Novi Sad, docnije Radio-televizije Vojvodine, kao jednog od vrhunaca jugoslovenskog i srpskog novinarstva.

Urednik Prometeja ukazao je da je Bogdanovićeva knjiga i podsticaj za sve one koji se kolebaju da li da nešto zapišu ili ne.

Peca Popović podsetio je da je Duško Bogdanović pripadao prvoj generaciji studenata Fakulteta političkih nauka u klasi znamenitog profesora Sergeja Lukača dodavši da je već 56 godina kako ga je upoznao.

On je za Bogdanovićev novinarski rad primetio da ga odlikuje „radoznalost, poštovanje tradicije, nezaboravljanje važnih uzora i hrabrost i sloboda da se upusti u ono što je radio“.

Kao recenzent knjige Popović je kazao da mu u njoj fali još tekstova; da Duško ide kroz epohu Novog Sada koju on sam ne zna; da je ono, što mu znameniti novosadski arhitekta Dragiša Brašovan o ovom gradu nije spomenuo, Duca objasnio. Osvrnuo se Peca Popović i na ona znamenita mesta, novosadske kafane, poslastičarnice i druga sastajališta koja Bogdanović opisuje u svojoj knjizi poput kafane kod Bate Pežoa u kojoj se, prema njegovim rečima, vodila kulturna politika Jugoslavije ili pekare „Violeta“ koja je prva u ona vremena radila celu noć, te na vaterpolo na Dunavu i hokej koji je igrao i sam Bogdanović, rečju, zaključio je Popović, na vreme kad je Novi Sad stvarno bio srpska Atina.

Slobodan Stupar podsetio je na TV Dnevnik Duška Bogdanovića uz opasku da je bio najbolji u vreme vrlo oštre konkurencije, ali i na svoju emisiju Argument više na Radio Beogradu u čijoj je jednoj od epizoda u direktnom prenosu snimljeno smenjivanje Duška Bogdanovića sa Televizije Vojvodina u vreme devedesetih.

Stupar je primetio da se, eto, njih dvojica, iako su znali jedan za drugog, nisu upoznali do pre neku godinu, a da su im, sudeći po Bogdanovićevoj knjizi, koja potvrđuje njegov utisak o Novom Sadu kao o mirnom i tihom mestu, detinjstva i mladosti bili slični.

On je na kraju istakao da onaj deo knjige koji se osvrće na novinarstvo mladima koji tim poslom žele da se bave može da posluži da nešto nauče.

Kada je Novi Sad stvarno bio srpska Atina: Knjiga Duška Bogdanovića "Senke sećanja" u izdanju Prometeja predstavljena u Vukovoj zadužbini 2
foto Miroslav Dragojević Danas

„Ova knjiga je iznuđena, posle korone i lokdauna kad smo generacijski ponižavani“, rekao je sam Bogdanović o „Senkama sećanja“.

Tada je, kaže, šetajući se Novim Sadom i prolazeći pored njegovih najvažnijih institucija – Srpskog narodnog pozorišta, Gradske kuće, čuvenog Magistrata, stadiona Vojvodine, shvatio da ne zna ko je upravnik pomenutog SNP-a, kako se zove gradonačelnik, a mogao ih je nabrojati sve od 1947, da ne zna nijednog prvotimca Vojvodine, a znao je sve domaće i strane timove i reprezentacije od pedesetih godina naovamo.

Pri tom, shvatio je da se prolazeći pored svih tih znamenitosti stalno nekoga i nečega seća i tako je rešio da zapiše sve te priče o Novom Sadu koga više nema.

Usledilo je to kada je mu je postalo jasno da, iako jedinstveni, ličnosti popt Antića, Balaševića, Boškova… nemaju naslednika a da je njegov grad izgubio supstancu i jedinstvenost, te je odlučio da mora da napiše nešto od toga što se, kako sluti, više neće ponoviti…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari