Kada nastaje matematika?

NJeno lepo, tamnoputo telo zaokruglilo se poput meseca, koji je sve puniji na nebu, a onda, ponovo je postalo vitko kao srp, i rodilo se dete.

Dete je prelepo, i, kao što dolikuje, najlepši od sve dece u sobi. Dete se rodilo pre svega nekoliko sati i dok sve druge bebe žmure, njegove oči su otvorene. Možda još ne vidi, ali uvežbava gledanje. Dete je, dakle, već inteligentnije od svih drugih beba, jer je inteligencija onaj vid trošenja energije koji nam omogućuje da budemo spremni kad i ako nam se nešto dogodi. U istoj bolnici gde je moj otac ležao osam dana u januaru, sela sam pored Silvije, stavila bebu u krilo, Silvija je dremuckala s šakom položenom na mala stopala umotana u frotirsku zekicu, ja sam pridržavala bebinu glavicu. I plakalo mi se, jer, ne samo da je to, bez ikakve sumnje, najlepši i najpametniji dečak, već i liči na sve ljude koje sam volela, bilo da su mi rođaci, ili ne, odjednom liči na sve ono što je mene volelo. Plakala sam, ali u sebi. Nije mi se pomerio nijedan mišić na licu, plakala sam ne dišući, pa ipak, to mirno i blaženo dete iskrivilo je usne i koža na licu mu se nabrala, poput tužne maske, koja je prototip svake prošle i buduće tuge, moja sestra mi je rekla: Nemoj da plačeš, jer će se i on rasplakati. Silvija mi se nasmešila kao da želi da me umiri i umirio se i dečak, njen sin. Moj sestrić Frančesko, tek nekoliko sati nakon rođenja, već me je naučio kako da se ponašam u ovom svetu, kako je sve povezano i da ne treba da se plašim, da je inteligencija zapravo osećaj, a pošto je vrućina, i znojenje je vid inteligencije, te se ni njega ne treba bojati. Iznova razmišljam o inteligenciji i ljubavi, koje su dve mogućnosti ispoljavanja jednog te istog stava, za koji verujem da je razumevanje.

Ako je književnost pripovest o nekom gubitku, o sticanju neke sposobnosti, ono što zanima mene, kao površnu ženu kojoj ne polazi za rukom da napiše ljubavni roman kakav bi želela, jeste kada i zašto gubitak prerasta u nedostatak, kada i zašto nedostatak postaje nostalgija i kako se, s nostalgijom na vidiku, sve stapa, a onda, u magnovenju shvatimo da vatra gori da bi nas podsetila da je ugasimo, ili zamenimo radijatorom, ili nekim drugim izvorom toplote, da se ne prepustimo zavodljivosti senki, već da saznamo kako se one zovu, kako bismo mogli da ih prizovemo. Imena su takav uređaj, električni prekidač, jednostavan, svima dostupan. Treba samo da ga pronađemo u sobi. Ovo je svetlo.

Ako književnost nastaje kad neko viče „vuk?, a vuka nema, i ako fizika nastaje kad neko shvati kako da upali vatru trenjem dvaju štapića, kada nastaje matematika?

Matematika nastaje zato što su ljudi nestrpljiva bića. Da li će se vukovi vratiti, da li će ih biti više nego nas? Koliko nam treba da upalimo vatru pomoću kremena? Matematika nastaje zato što ljudska bića imaju potrebu da označe vreme, nekakvo pre i nekakvo posle – da bi nešto uradili (očekivati nešto), ili zbog nostalgije (očekivati nekoga). Da bi označili vreme, izmislili su brojeve, poređali kamenčiće jedan do drugog, vezali čvoriće na niti, utvrdili niz. I ja sam, kao i svi drugi, pročitala da je matematika nastala zbog pitanja količine (prebrojavanje stada) i tržišta (njihova prodaja), ali ipak znam da je matematika pitanje kvaliteta, pre svega, kvaliteta čekanja. Matematika je nastala kada su ljudska bića izmislila vreme.

Prevod sa italijanskog: Mirela Radosavljević

Autorka je italijanska književnica i esejistkinja. NJen esej o humanoj istoriji matematike objavljen je u knjizi Čitanje Italije 2 u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs