Kada postajemo teroristi prema svojim bližnjima

 Postavku u kojoj igraju Aleksandra Janković i Milan Marić režirala je mlada rediteljka Jana Maričić.

Na repertoaru JDP i ranije je bio jedan tekst ovo slavnog američkog pisca poznatog po oštrini stavova u svojim komadima, ali i u filmovima („U društvu muškaraca”, „Bolničarka Beti“, „Posesivnost”), kada je 2004. premijerno izvedeno „Razvaljivanje” u režiji Ive Milošević. Osim toga, kako je podsetio umetnički direktor ovog teatra Gorčin Stojanović, i na drugim beogradskim scenama rado se izvode njegovi komadi. Tako su i sada na repertoaru Ateljea 212 dve njegove jednočinke – „Novi zavet“ i „Dar mar“. I ovoga puta, reč je o ozbiljnom dramskom tekstu koji je na momente smešan. „Labjut je jedan od onih pisaca čija se svaka rečenica može pročitati na drugačiji način. Cinično, nežno, gorko… i sve to istovremeno”, ističe Stojanović.

„Sudnji dan” smešten je u period 11. na 12. septembar 2001. godine i govori o Benu i Ebi, ljubavnicima, koji pod takvim pritiskom otvaraju velika pitanja o svojim životima. „Pitanje – gde ste bili 11. septembra, jedno je od onih anketnih pitanja, kao što su – gde ste bili kada je ubijen Kenedi? Ili kod nas – kada je umro Tito? Jer je u tom trenutku svima bilo jasno da svet više neće biti isto mesto”, kaže Gorčin Stojanović.

Jana Maričić objašnjava da je komad delovao kao jedna pitka i šarmantna komedija, ali da je njoj od starta bilo jasno da to nije baš tako. „Od prve rečenice sam znala da je neophodna duboka analiza likova koji su u stvari bliski mnogim ljudima, jer bez toga, humor može da zvuči lažno. Humor je u stvari samo glazura na toj torti koju smo mi mesili dva meseca, ali bez toga ta torta u stvari ne bi ni bila torta”, objasnila je Maričić, dodajući da može da deluje da je „Sudnji dan” pitak komad o urbanim ljudima, ali da to nije Labjut.

Ona je rekla da je je komad smešten u trenutak kada se napolju dešava smak sveta, ali da se oni bave onim što se dešava u stanovima. „Pitanje je kako da živimo u svetu gde je taj smak sveta moguć. Sada su ti potresi mnogo češći. Svako malo bude nake Barselona, Brisel… ne postoji više sigurna tačka. Šta je onda merilo mojih postupanja u takvom svetu? O tom osećaju pritiska govori se u ovom komadu”, objašnjava rediteljka.

Aleksandra Janković ističe da je Nil Lebjut zahtevan pisac, što je ona osećala i kada je gledala svoje kolege u njegovim komadima, ali i kada je čitala njegove tekstove. „Ali nisam znala da ulazi u svaku poru i da trese kavez. On traži da duboko uđeš u sebe i da izvadiš sve ono što si lepo spakovao lekovima, psihijatrima, zaboravom…”, dodaje glumica.

Milan Marić ističe da sve deluje pitko i lako, ali da glumac mora da ide dublje i dublje, te da se pita sme li da ide do granica koje pisac od njega traži. „Nije ovde reč samo o svetskom terorizmu, već da treba sebi postaviti pitanje kada mi postajemo teroristi prema svojim bližnjima. Kada svoje avione usmeravamo prema nekome da bi ga za par minuta srušili”, zaključuje glumac.

Scenografiju predstave potpisuje Marija Kalabić, kostime je radila Maria Marković Milojević, kompozitor je Božidar Obradinović. Reperizna izvođenja zakazana su za 20, 23 i 30. novembar.