Kakva je to duboka crvotočina? Strah, kukavičluk… Ili je znao nešto što ja nikada neću saznati…
Sada je ostao poslednji korak – saznati ono što se nalazilo van domašaja pisama. Nora je načinila taj poslednji pokret: telefonirala je u arhiv KGB.
Arhiv se nalazio na Kuznjeckom mostu, na pet minuta hoda od crnog srca grada, od Lubjanke. Nora je kazala da bi želela da se upozna s materijalima predmeta svog dede Jakova Oseckog koji je bio oslobođen iz zatočeništva krajem 1955. godine. Saradnica je pitala ima li Nora dokumenta koja potvrđuju srodstvo.
– Nosim to isto prezime i sačuvala sam matični list mog oca u kom je navedeno dedino ime.
– Onda nema nikakvih problema. Ostavite telefon, naručićemo predmet vašeg dede i javićemo vam tokom sledeće dve nedelje – odgovorila je ljubazna saradnica.
Posle dve nedelje su se javili i kazali da može da se upozna s predmetom Jakova Oseckog. Nora se uputila u arhiv na Kuznjeckom mostu.
Jedna simpatična žena je stavila ispred Nore fasciklu na kojoj je odozgo bilo napisano:
Predmet Oseckog J. S.
Počet 1. dec 1948. – završen 4. aprila 1949.
Predato u arhiv R-6649
Ariv KGB N 2160
Mapa je bila debela, u nju su, osim povezanih požutelih stranica bili ubačeni zapečaćeni koverti velikog formata, koje, kako je upozorila saradnica, nije bilo dozvoljeno otvarati. Takođe nije bilo dozvoljeno fotografisati ili fotokopirati, ali je bilo dozvoljeno prepisivati delove. U nezapečaćenom kovertu – fotografija. Jakov Osecki na dan oformljenja predmeta, u profilu i anfas – obrijana glava, neveliki brkovi, čvrsto stisnuta usta.
Zastao joj je dah od tog lica…
Nora je pored „Predmeta“ stavila običnu svesku donesenu od kuće, u kojoj su tri prve stranice bile ispisane Jurikovom rukom 1991. godine, nedugo pre njegovog odlaska u Ameriku. Čistu svesku nije našla u kući, a papirnica pored kuće bila je zatvorena. Prevrnula je stranicu s Jurikovim škrabotinama i počela da pravi izvode…
Rodio se… učio… služio vojsku… radio…
Prvo hapšenja 1931. – 3 godine progonstva (STZ)
Drugo hapšenje 1933. – 3 godine progonstva (Bijsk)
Treće hapšenje 2. 12. 1948.
O prva dva progonstva Nora je već pročitala u dedinim pismima. Za poslednje je znala samo da su ga poslali 1948, a oslobodili 1955.
U oko joj je zapao čvrst list hartije dobrog kvaliteta na kojem je pisar napisao divnim dorevolucionarnim rukopisom: „Naređenje za hapšenje od 1. dec. 1948. godine“. I otisak prsta!
Na ostalim listovima – povezanim, požutelim – bila je napisana cela priča nepismenom rukom, rogobatno i gramatički i grafički, ali Nora to gotovo nije ni primetila.
„Pretres je sproveden na mestu boravka kod sestre, Ive Samojlovne Rezvinske u ul. Ostoženka 41, stan 32, koja radi kao učiteljica u školi N 57 gde predaje nemački i francuski jezik.
Pretresu prisustvovali sestra Rezvinska I. S., kućepazitelj Soskova M. N. i prisutni građanin Čmurilo A. A.“
Dalje je išao dugačak opis imovine koju je Nora prvo počela da prepisuje, a onda prestala…
Vratila se bliže početku mape, pregledala materijale prvog saslušanja, prešla na sledeće, uporedila. U drugom je duplo manje stranica, pitanja ista, ali su odgovori drugačiji. Zašto su izmenjeni odgovori i šta se dogodilo sa Oseckim za šest dana između prvog i drugog saslušanja, može se samo nagađati. Nori je postalo muka. Ne shvata zašto pravi te haotične zabeleške. Ali ne može da se zaustavi…
Kako je ovde dospela i zašto se sačuvala, niko nikada neće saznati.
Kiša, koja je sitno padala već dva dana, prestala je. Pred sam zalazak izašlo je sunce, slabo i neuverljivo. Strašno ju je bolela glava. Nora se setila da mora da ima u tašni pilulu „za svaki slučaj“, koju nikada nije vadila iz tašne. Našla ju je, ali nije bilo vode. Sažvakala je medicinsku gorčinu.
Došla je do Lubjanke. Zaustavila se preko puta sivog čudovišta. Visoka kapija na ulazu bila je mrtva, niko nije ulazio i niko nije izlazio. Od tog paklenog monstruma, koji se javljao u vidu prosto bezobraznog zdanja, izbijao je gnusni i zagušljivi miris straha i surovosti, podlosti i kukavičluka i nikakva nežna svetlost zalaska sunca nije mogla da ga smekša. Zašto se ne izlije po njoj nebeski oganj? Zašto smola i sumpor nisu pali na to prokleto mesto? Bedna mala Sodoma, ništavna Gomora, utočište pohotljivih razvratnika, spaljeni su, zašto se ni tu nije dogodila nebeska kara i zašto to pakleno gnezdo stoji usred ravnodušnog i samozaljubljenog grada? Zauvek? Ne, ništa ne biva večno… Nema Prolomne kapije, nema fontane Vitali, nema zgrade osiguravajućeg društva „Rusija“, čak više nema ni spomenika Đeržinskom… Nora se okrenula i pošla u pravcu Pozorišnog prolaza.
Bol u glavi nije prolazio i udarala je samo jedna ista misao – „Bedni Henrih!“ Dobar, blizak, koji se smeje glupim vicevima, bezvredan i površan, Henrih, zašto je pojurio sutradan posle očevog hapšenja da ga se odrekne, da ga potkazuje, da se opravdava i da definitivno uništava svog oca? Štitio je svoju karijeru, mesto pod slabašnim suncem, možda porodicu? Mene i mamu? Bedni Henrih…
Kakva je to duboka crvotočina? Kakav je to kvar? Strah, kukavičluk… Ili je znao nešto što ja nikada neću saznati…
Prevod s ruskog: Neda Nikolić Bobić
Autorka je jedan od najznačajnijih savremenih ruskih i evropskih pisaca. NJen roman „Jakovljeve lestve“ nedavno je objavljen na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
