Kako džezirati Čehova

Zijah Sokolović je… čudo! Šta god da ste kao novopečeni gledalac/slušalac njegovog „Medvjeda“ po Antonu Pavloviću Čehovu – nazvanog u ovoj verziji šalom za džez trio i jednog glumca u deset slika – očekivali, preokrenulo se najmanje stotinak puta tokom izvođenja predstave na KotorArt festivalu.

Ovaj prvoklasni džez u zvuku i glumi, sa ‘punk’ ili ‘free’ ili kakvim god predznakom, što briljira hodajući po samoj oštrici, toliko vas je obuzeo, istresao iz letnje udobnosti i povratio čistom, esencijalnom umetnošću u život, da mu bar još danima morate biti iskreno zahvalni.

Veliki glumac Zijah Sokolović je sa slovenačkim veteranima alternativne džez scene, ansamblom Lolita, stvorio izistinsko remek-delo. Iako se premijera „Medvjeda“ zbila još davne 1997. u okviru Evropskog mjeseca kulture u LJubljani, ova predstava toliko ne pati od ‘zamora materijala’ da je to već samo po sebi oduševljavajuće. U prve tri slike, muzičari verno dočaravaju Čehovljeve likove – saksofon Primoža Simončiča udovicu Jelenu Ivanovu Popovu, bas gitara Iztoka Vidmara njenog slugu Luku, dok bubnjevi Marjana Staniča povezuju radnju svojim prefinjenom ‘ćarlijanjem’ između ovo dvoje.

No, iznenadna pojava Grigorija Stepanoviča Smirnova, u tumačenju Zijaha Sokolovića, koji dolazi po novac što mu ga je udovičin muž ostao dužan, elektrifikuje prethodni uzdišući i delikatan muzički ugođaj do pravog urnebesa. Ta džez improvizacija Sokolovićevog lica i tela, ta filigranska mikstura u nijansama glasa i pokreta, ta najpre neprestana komunikacija sa instrumentalnim partnerima na sceni, koja ne prestaje ni jednog trenutka, očaravajući njih same među sobom, e da bi uveličani odjeci te očaranosti stizali do publike i angažovali njenu pažnju tako da se uznemiri i napeto prati radnju, bivajući i sama njome obuhvaćena kao vrhunski instrument po kome Zijah i Lolita sviraju … e, to može izvinite samo neverovatan Umetnik!

Lolita za to vreme praši, pa potom zavodi, grmi i preti zvukom, da bi se namah pretvorila u oličenje same ženske krhkosti, ali i odvažnosti da se ide i u dvoboj ako treba – baš sve ovo trojicu slovenačkih prekaljenih maestara svojih saksofona, basa i bubnjeva, čini bez ikakve sumnje otelotvorenjem onog verovanja da je muzika ništa manje nego magična stvar.

A Zijah? Plešući i dok preti i dok se umiljava, svirajući glasom i telom i izabranim udaraljčicama/duvalicama, on raskošima svog karaktera podiže publiku u ovom perfektnom prostoru na otvorenom kao mehuriće u jednoj džinovski neposrednoj čaši šampanjca. Bili smo u njoj, uverili se kako je to džezirati Čehova i – znate šta? – vratili bismo se odmah ponovo.