Kako i kome se dodeljuju nacionalne penzije u Srbiji: Ministarstvo ograničilo broj umetnika i rešilo se „nepodobnih“

Na čelu komisije koja odlučuje ko će od njih (na već postojeću penziju koju je ostvario), od 2023.dobijati dodatak od 64.730 dinara (godinama je taj iznos bio 50 hijada), je predsednik Nacionalnog saveta za kulturu Zoran Vapa, a članovi su v.d. upravnika Narodnog pozorišta Svetislav Goncić, direktor Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Marko Krstić, direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković, direktorka Muzeja na otvorenom „Staro selo“ Sirogojno Svetlana Ćaldović Šijaković, operski pevač Nikola Kitanovski i glumica Vjera Mujović.

I mada ne treba biti specijalno dobro informisan za zbivanja u kulturi, pa primetiti da većinu članova komisije čine prorežimski ljudi (iako formalno možda nisu članovi vladajuće stranke), ključna problematičnost ovog konkursa poslednje dve godine nije samo u tome da na „nacionalnu penziju“, bez obzira na vrhunske domete koje su postigli i status umetnika od nacionalnog značaja koji su im dodelili njihovi esnafi, uglavnom ne mogu da računaju oni koji su javni kritičari sadašjne vlasti.

Podsećanja radi, „nacionalne penzije“ počele su da se dodeljuju 2006. godine, na predlog tadašnjeg ministra kulture Vojislava Brajovića, i broj kandidata koje mogu da predlože reprezentativna udruženja nije bio ograničen.

Obustavljene su 2013, u vreme kada je na čelu Ministarstva kulture bio Ivan Tasovac, i nisu dodeljivane osam godina. Ponovo su aktivirane 2021. na predlog ministarke kulture Maje Gojković, ali sa odredbom koja je sada ključni problem – Vlada Srbije donela je akt da priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi i kulturi nacionalnih manjina može da dobije samo 20 umetnika.

– „Nacionalne penzije“ su ustanovljene kao način da se država oduži ljudima koji su za kulturu ove zemlje svojom umetnošću učinili da ona civilizacijski napreduje, jer mislim da je to misija kulture i da kulturan to čini – kaže za Danas Vojislav Brajović.

– Nije, dakle, to bila nikakva socijalna politika i nisu kriterijumi bili socijalni, nego je konstituisano priznanje za vrhunski doprinos kulturi. Naravno, kad se osvrnemo s kolikom je penzijom jedan Mija Aleksić otišao iz profesije i mnogi drugi umetnici, vidimo da je to zaista bilo nedopustivo – navodi Brajović.

– Osnovni kriterijumi i uslovi za sticanje „nacionalne penzije“ postavljeni su vrlo jasno i precizno – značaj umetničkog dela koje je neko ostvario, i da je već korisnik penzije u Srbiji, a njen iznos je bio fiksni, pedeset hiljada dinara, što je tada iznosilo oko 700 evra – objašnjava Brajović.

– Ocena da li je neki umetnik u svojoj oblasti imao vrhunske rezultate bila je ključna, i to je osnovni sistem koji bi trebalo da važi i danas. Ali, recimo, jedan Branko Cvejić od države nije dobio to priznanje, jer Udruženje dramskih umetnika, odlukom Ministarstva kulture, sada može da predloži samo tri kandidata, od kojih konkursna komisija bira samo jednog. Kad se uzmu u obzir sva reprezentativna udruženja, onda se dobitnici „nacionalne penzije“ sada biraju samo od šezdeset – sedamdeset umetnika, a država je sebi dala za pravo da jedino njih dvadeset mogu da je dobiju.

Do 2103. godine, kako ističe, taj broj nije bio ograničen.

– „Nacionalnu penziju“ je mogao da dobije umetnik koji je to zaslužio, jer su i za tu ocenu, takođe, postavljeni vrlo jasni i precizni kriterijumi. Dakle, svaki stvaralac kome je njegov esnaf na osnovu nagrada i priznanja koje je dobio u zemlji, u svetu, na festivalima dao status umetnika od nacionalnog značaja i predložio ga komisiji za dodelu „nacionalne penzije“, jer je svaka od tih nagrada „vukla“ određene bodove. Ja to smatram vrstom ordena, zaslugom za rad – kaže Brajović.

Druga problematična stvar koja je nanela ogromnu štetu umetnicima, kako podseća Brajović je kada je „ničim izazvano“ Ministarstvo kulture zaustavilo dodelu „nacionalne penzije“.

– Postavlja se pitanje zbog čega je stopirana dodela priznanja za vrhunski doprinos kulturi, a budžet za to je bio planiran. Naravno, oni koji su dobijali „nacionalnu penziju“ ona nije bila uskraćena, jer se po našem Ustavu jednom stečeno pravo ne može izgubiti, ali osam godina nije bilo novih konkursa i nije dodeljivana. To, zapravo, znači da osam godina nismo imali ni jednog umetnika koji je dao vrhunski doprinos kulturi ovoga naroda i naše države, što je netačno, jer su u tom periodu mnogi dobijali visoke i značajne nagrade i priznanja i ovde i u svetu, koja su i osnovni uslov i kriterijum za „nacionalnu penziju“ – objašnjava Brajović.

– Na osnovu čega je broj umetnika sada ograničen i kako se danas to meri – kako ćeš da izmeriš da, recimo, jedan Siniša Kovačević sada ne dobije „nacionalnu penziju“. Da ne govorim o ljudima koji su jako mnogo učinili za našu kulturu u svojim malim sredinama, a mi smo i o tome jako vodili računa kada se odlučivalo, i to je bio ozbiljan i odgovoran posao – ističe Brajović, dajući kao primer da je u vrerme kada je bio predsednik UDUS, i to najstrožijom selekcijom i najvećim etičkim odnosom, „nacionalnu penziju“ moglo da dobije 22 umetnika, od 24 predloženih.

– Znam da je potrebno vremenom i oštriti kriterijume, i da su se u tom prvom periodu dodele „nacionalnih penzija“ događali i neki propusti. Ali, taj budžet namenjen vrhunskim umetnicima od nacionalnog značaja je „vrh igle“ u okeanu, i nije nikakvo opterećnje poreznih obveznika, a jeste oduženje države i našega roda onima koji su stvarali našu kulturnu baštinu za naredne generacije – ističe Vojislav Brajović.

Obesmišljavanje konkursa

Prema rečima pozorišnog reditelja Božidara Đurovića, članovi komisije za „nacionalnu penziju“ trebalo bi da budu stvaraoci nespornog umetničkog i moralnog digniteta.

– Možda bi bilo dobro da budu iz reda onih umetnika koji su već dobili ovo značajno priznanje i koji su svojim delom zaista stvorili kulturnu baštinu, a u javnosti se ipak dobro zna ko su oni. Zaista je potpuno neprikladno da o umetnicima koje su njihovi esnafi na osnovu preciznih kriterijuma ocenili kao umetnike od nacionalnog značaja, odlučuju ljudi koji nemaju makar približan autoritet u svom stvaralaštvu i svojim profesijama. To je ono što obesmišljava ovaj konkurs za „nacionalnu penziju“ – ističe Đurović.

Diskvalifikacija umetnika

Među kandidatima koji su ove godine predloženi za „nacionalnu penziju“ našli su se Vida Ognjenović, Siniša Kovačević, Mošo Odalović, Ljubica Arsić, Jugoslav Vlahović, Goranka Matić…

Podsećanja radi, na prošlogodišnjem konkursu nisu „prošli“, upravo zbog ograničenog broja umetnika koji može da dobije ovo priznanje, kako je obrazložila komisija, rediteljka i dramatičarka koja je svojim delima obeležila srpsku pozoriđnu umetnost, i predsednica srpskog PEN centra Vida Ognjenović, legendarni glumac Branko Cvejić koji je u međuvremenu preminuo, i filmski reditelj sa svetskim nagradama Goran Marković.

Kako je Vida Ognjenović tada izjavila za „Danas“, takvoj odluci nije potreban komentar.

– Ali eto, da kažem da bih se ozbiljno zamislila nad sobom i decenijama svog umetničkog rada da mi esnaf i kolege nisu dodelile status umetnika od nacionalnog značaj, za mene vrlo važan. Sigurna sam da bi i Goranu Markoviću bilo teško da ga je struka osporavala, zato što ona ima najbolji, neposredni, i ako ćemo našto, takmičarski uvid u naše rezultate, ako to komisiji za dodelu nacionalne penzije nije nepoznata reč. Komisija se očigledno vodila političkim kriterijumima i tako se ogrešila o pravilnik rada. No, status koji mi je struka dodelila, nadam se, ne mogu mi uzeti. Ako krenu na to, pozvaću i publiku u pomoć – ističe Ognjenović.