Kako igra u detinjstvu utiče na radoznalost i želju za stvaranjem

Na to su uticali i inovativni programi Škozorište i Školigrica, o čemu je pisala dr Maša Vukanović, etnolog i antropolog u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka (Zaprokul), čiji tekst prenosimo u nastavku.

Radoznalost je adrenalin istraživača. Tema se zagrebe. Pitanje, dva ili tri se postave. I pokrenu vrtlog u kome se neki odgovori nađu, a uz njih i mnoštvo novih pitanja.

Na primer o raznovrsnosti ideja koje proističu iz programa namenjenih deci i mladima.

Na mladima svet ostaje, kaže latinska poslovica. Poslovice su sažeta iskustva generacija. Sažeto, iskustva generacija bila su i učestvovanje kao publika na šablonski organizovanim programima na kojima su nastupali tada popularni muzičari i glumci.

Može li se drugačije?

Istraživačice Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka su u Kulturna ponuda namenjena deci Beograda postavile pitanje „Može li se drugačije?“ i ukazale na to da su inovativni programi „Škozorište“ i „Školigrica“ realizovani u Centru za kulturu „Stari grad“ bili oaze u tadašnjoj pustinji programa polivalentnih centara za kulturu zato što u ova dva programa deca i mladi nisu bili puki recipijenti ponuđenih sadržaja, već aktivni stvaraoci.

Bogate arhive ne samo Centra za kulturu „Stari grad“ već i nekadašnjeg Doma pionira (danas Dečji kulturni centar Beograd) koji je realizovao „Susrete četvrtkom“ iz kojih je iznikla i danas veoma aktuelna Radost Evrope koja povezuje decu Beograda, Srbije, Evrope i sveta, potakle su nove istraživačke izazove.

Pregled arhiva „Školigrice“ i „Škozorišta“, ali i Doma pionira, otkrilo je neku vrstu magije. Tadašnja deca – učesnici, a danas odrasli ljudi, očuvali su adrenalinsku radoznalost iako su angažovani u različitim profesijama: umetničkim, pedagoškim, prirodnjačkim, društveno-humanističkim naučnim, tehnčko-tehnološkim, itd.

Otkrivanje svojevrsne magije iz detinjstva pokrenulo je vrtlog pitanja: „Šta su tamo radili?“, „Šta ih je tamo privlačilo?“ „Kako su ta iskustva uticala na lični razvoj?“ „Kako se iskustva učestvovanja u stvaralačkim procesima u detinjstvu prelamaju u današnjem svakodnevnom privatnom i profesionalnom životu nekadašnjih učesnika?“ I, najvažnije: „Zašto je sve to važno?“.

Traganje za odgovorima na ova pitanja bio je poduhvat započet istraživanjem sećanja na detinjstvo u Beogradu. U sećanjima naših ispitanika (od 18 do 77 godina) igra sa vršnjacima napolju bila ubedljivo najomiljenija aktivnost dece u slobodno vreme.

Važnost igre sa vršnjacima

Doduše, iz generacije u generaciju, smanjivao se procenat onih koji su ovu aktivnost navodili kao najomiljeniju u detinjstvu.

„Umetnost je za mene uvek bila deo nekakve realnosti od prvih dana kojih se sećam. Mi smo u parku pravili kolačiće od blata, pa smo skupljali jagode u šumi pa smo ih ređali na slamčice i pravili različite oblike. Sve je to za mene bila neka umetnost koja je bila stalno prisutna. Najviše šta me je tu privlačilo je bilo to uzbuđenje stvaranja, nečeg neobičnog, nečeg što je bilo van realnih okolnosti u kojima živimo, nečega što mi sami stvaramo i to čini nekakvu lepotu i jedan novi svet“, rekao je Boris Čakširan, kostimograf.

Nove svetove otrkivali su i sadržaji masovne kulture. Svi smo pravili bar neku kolekciju: knjiga, ploča, audio kaseta, video kaseta ili kompakt-diskova. Ipak, velikog traga su ostavljali i odlasci u pozorište, bioskop i na koncerte.

„[Prvi put gledajući ‘Hamleta’ sa tri godine] Ja sam tad kao mala otkrila da nekog možeš i da voliš i da ga mrziš u isto vreme!“, kaže Ana Marjanović Shane, kros referencijalna istraživačica i teoretičarka pedagogije igrovnih svetova (i dalje „zaljubljena“ u „Hamleta“).

Stvaranje novog sveta u školi poprimalo je nove obrte:

„Profil odrastanja je bio da postoji jedna disciplina, postoji jedan autoritet starijeg i postoji to: ‘Spusti glavu. Savi šipke. Ćuti i radi’. Mene je moja učiteljica volela zato što savijem šipke, ćutim i radim. To je bio taj dril iz kojeg smo mi polako počinjali da promaljamo glave i negde svojom dečjom glavom počeli da mislimo da možda treba malo više prostora da i nas neko čuje. Škozorište je bilo mesto gde je bilo ‘OK, a šta vi mislite? Šta vi hoćete? Kako vi to vidite?’, kaže Anđa Jocić, prevodilac i pedagoškinja koja se bori za kreativno obrazovanje.

U atmosferi koja podstiče radoznalost bude se i drugi:

„Oni koji su dolazili da nas gledaju nisu bili samo gledaoci. Oni su bili učesnici a da to nisu ni znali. Taj neko što dođe, prvo ga sačekamo mi u holu da se tamo potpiše, da se nacrta, nešto da pričamo, da napravi sebi bedž, da napravi plakat, nešto da urade“, rekao je Kosta Pjanić, inženjer, grafički dizajner, bluz i džez roker.

Pritom, poenta je u tome što je…

„…Škozorište pre svega bilo kritičko mišljenje i razmišljanje o svemu. Nekako dovođenje svega u pitanje, da ništa nije večno i dato, sve se menja, sve je proces. Ali ono što je najbitnije je to što je svako od nas imao utkane te neke ljudske pozitivne atribute koji su dobri za svakoga“, rekla je Branka Srećković – Minić, sada administratorka nastave, a i pedagoškinja i slušateljka mladih.

Prenošenje na mlađe naraštaje

Nekadašnji polaznici tekovine „Škozorišta“ prenose i na mlađe naraštaje:

„U Škozorištu sam počeo da otkrivam slobodu. Prvi put sam osetio da mene neko nešto pita i da se ja za nešto pitam. Ja sam tamo naučio da se pitam ko sam i šta hoću u životu, šta hoću od sebe. Naučio sam da komuniciram sa vršnjacima na jedan drugačiji način. To je ostalo do dana današnjeg i tako radim i sa svojim studentima“, kaže Slobodan Beštić, glumac i pedagog.

Ići u dubinu o sebi i o drugima je važan aspekt vrtloga koji zakovitla učešće u participativnim programima u detinjstvu.

„Naučila sam da produžim detinjstvo. Naučila sam da se stalno igram. Da bez igre nema stvaranja!“, rekla je Tatjana Vasiljević, producentkinja i zaljubljenica u igranje.

Istraživanje sećanja na odrastanje u Beogradu je potvrdilo ono na šta su ukazivala i ranija istraživanja: kulturna participacija u detinjstvu čini naš unutrašnji život bogatijim, usmerava naš lični i profesionalni razvoj, pomaže da bolje upoznamo sami sebe i doprinosi da se osećamo srećnije i zadovoljnije životom. Naša kritička opažanja ostaju oštra, a naše delovanje kreativnije.

„Škozorište je kod mene dovelo do oslobađanja nekih stvari koje ja do tada nisam prepoznavao. Da sam bio u nekoj drugoj situaciji, možda bi to ostalo zatvoreno. Ali isto je tako i u životu. Dođete u neku situaciju i ne znate da li imate određenu sposobnost. Neko postane heroj ne zato što je tražio ili hteo da postane heroj nego se desilo nešto.

On je imao neku vrstu potencijala da se suprotstavi nekome ili nečemu ili da u nekoj situaciji reaguje tako. U tom smislu, ‘To nije škola! To nije pozorište! Škozorište! Škozorište!’ je zaista bilo fantastično“, kaže Rabin Isak Asiel.

dr Maša Vukanović, etnolog i antropolog

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka