Kako je Beograd povezao rusku i američku umetnicu: Umetnost postoji bez obzira na okolnosti, nacionalnost i političku situaciju

Autorke izložbe su Margarita Suliaeva (Margarita Suliaeva) iz Rusije i Kejti Voznicki (Katie Woznicki) iz Sjedinjenih Američkih Država, a naziv izložbe referiše na geografske koordinate galerije Kvaka 22, pojašnjavaju umetnice za Danas.

– Jedna zanimljivost Srbije je da je zbog svog položaja i jedinstvene istorije često mesto susreta struja i ljudi koji inače nikada ne bi došli u kontakt. Ovo važi za mene i Margaritu, jer bi nas inače pasoši razdvajali. Beograd nam pruža mesto susreta gde možemo da radimo zajedno i razmenjujemo iskustva u nadi za boljie razumevanje stvari – kaže Kejti.

Margarita dodaje da umetnost postoji i postojaće, bez obzira na okolnosti, nacionalnost i političku situaciju.

Upitane iz kojih iskustva stvaraju i šta svojim radom publici predstavljaju, Margarita kaže da se divi kreativnosti onih koji su van etablirane umetničke scene kao što su na primer pacijenati psihijatrijskih bolnica ili deca, zbog njihove jasnoće u formi i oštrog, plastičnog jezika. Jer, napominje, oni stvaraju bez ulepšavanja i pokušaja da se svide svima. Ona kao bitan faktor u izražavanju izdvaja i boje.

– Čini se da sama boja može da razgovara sa posmatračem o bilo kom problemu bez upotrebe bilo čega drugog. Neverovatno je zanimljivo proučavati brutalnu stranu ljudske prirode – divljaštvo, nerazvijenost, ograničenost, čak i izvesnu slabost. Sa radoznalošću posmatram kako se ponaša čovek kojeg ne prihvata „zdravo“ društvo – apsolutna većina. Često se postavlja pitanje da li su ljudi koje za sebe smatraju da imaju snažnu dušu i telo u pravu. Zar su oni tako zdravi i šta je norma? Gde je ta granica između vaših sopstvenih iluzornih ideja o svetu i suštini stvari? – pita se ruska umetnica.

Prema Margaritinim rečima, nedavni događaji iz spoljašnjeg sveta u velikoj meri uticali su na njen unutrašnji svet i kreativnost. Kako kaže, blizina smrti, stradanja ljudi i težak vazduh svakodnevne društvene katastrofe uticali su na boju i izbor tema – mrkli mrak je progutao čitavo prostranstvo slika – kaže ona i dodaje da svojim radovima želi da posmatrač vidi da i, na prvi pogled, najružnije stvari imaju svoju poeziju i lepotu.

Kejti već 15 godina razvija automatski proces crtanja. Ona ističe da skoro nikad ne razmišlja o tome šta će nacrtati pre nego što počne da crta. Umesto toga samo „pusti“ ruku, nakon čega se javi slika.

– Kada se pojavi slika, počinjem da uviđam figure koje oblikujem. Mnogi moji crteži nastaju veoma dugo, a radovi na ovoj izložbi nastajali su u poslednjih četiri ili pet godina – pojašnjava Kejti. NJen proces stvaranja je podsvestan, on otkriva emocije, misli, pa čak i elemente kolektivnog nesvesnog kojih često nije svesna.

– Crtanje je za mene meditativni proces i to je način da bolje razumem šta se dešava u mom biću i kako se to povezuje sa većom celinom. Moj rad je obično pun kontrasta između uvrnutih, tamnih tema i svetlih, živih boja. Pretpostavljam da zaista prihvatam čitav spektar onoga što čovečanstvo može da ponudi. Često u mojim radovima postoji apsurdni ili duhoviti element – kaže Kejti.

Tačka susreta kreacija ove dve umetnice je art brut. Kao kvalitet ovog stila Margarita izdvaja to što je on iskreniji prema posmatraču i samom umetniku, a iskrenost je, naglašava, jedan od glavnih parametara kreativnosti.

– Svaka komunikacija između umetnika i posmatrača osuđena je na nepotpunost: potrebno je izabrati rečnik i konceptualni prtljag koji je dostupan gledaocu. Meni se čini da je jezik art bruta najuniverzalniji. Ovaj prajezik je zasnovan na najstarijim, divljim, arhaičnim strukturama. Jednostavan je a samim tim i razumljiv – objašnjava ruska umetnica.

Kejti povodom ovog stila stvaranja isiče da joj je art brut bukvalno spasio život.

– Sigurna sam da bih bez njega završila na psihijatrijskom odeljenju, jer ako ne crtam ili ne pravim muziku, polako počinjem da ludim. LJudi se pitaju kako mogu da budem toliko produktivna – a ja se pitam kako ljudi mogu da prežive dan bez crtanja. Crtanje mi je osnovini način pomoću kojeg shvatam sebe i svet. Tako iz sebe „isterujem đavola“. I zaista uživam u procesu. Osećam svrab u ruci kada mirno sedim. Jednostavno, moram da uzmem olovku ili bojicu – iskrena je Kejti dodajući da je imala sreću da ovde u Srbiji sretne brojne srodne duše, od kojih su mnoge njene kolege iz Udruženja Art Brut Srbija i iz njenog bivšeg kolektiva Matrijaršija.

Iako smo svi univerzalno ista bića, u društvu postoje podele na polove, te smo umetnice upitali kakva je pozicija žene u art brutu i da li u se u toj tehnici brišu sociološke podele.

Margarita Suliaeva pojašnjava da je rod jedan od filtera sagledavanja stvarnosti i izražavanja sebe, ali to je dobro, smatra ona, jer doprinosi bogatstvu sveta i njegovoj percepciji.

– Za mene nije toliko bitan pol stvaraoca koliko ono što umetnik stvara – pojašnjava Margarita.

Kejti kaže da su se njeni raniji radovi više ticali ženstvenosti. Iako se u poslednje vreme približila univerzalnom prostoru, dama u njoj ipak i dalje izlazi na površinu.

– Jedan od mojih ciljeva je da pronađem neku vrstu jezika koji je nezavisan od kulture i vremena – čisto intuitivan i ljudski. Ipak, smatram da nam je rod važan i to nije loša stvar. Nadam se tome da inspirišem što više devojaka i žena da stvaraju, jer još uvek postoji disbalans. Presrećna sam kada vidim devojčice na svojim izložbama i želim da im pokažem da je ozbiljno bavljenje umetnošču realna mogućnost. Trebalo mi je dosta vremena da i sama to shvatim – kaže Kejti.

Za kraj smo upitale umetnice na šta ova izložba upućuje, s obzirom da je pomenuto da spaja kulture, što je interesantno i sa stanovišta da umentice dolaze iz Rusije i Amerike, koje važe za dve najveće „neprijateljske sile“ još od Hladnog rata. One su se našle u Srbiji i osmislile izložbu, stvorile nešto što povezuje i okuplja ljude.

Margarita daje kompleksno obrazloženje svog umetničkog rada.

– U matematici postoji pojam – „superpozicija dve funkcije“. Dakle, naša izložba je zapravo superpozicija dve različite poruke u različitim domenima: Prvi nivo moje je dugotrajno istraživanje vitalne teme za približavanje tehnološkoj singularnosti, gde ćemo verovatno preći sa prirodne inteligencije na natprirodno „nešto“. Ili! Naprotiv, potonuti u ništa. Zbog aktuelne političke situacije. To je druga tačka bifurkacije u istoriji čovečanstva. Prva je bila fazno kretanje od divljaštva ka civilizaciji, tako davno u Africi. Zapravo, moja afrička serija „Džumandži“ (koja je predstavljena na izložbi) je prekuel svim narednim serijama, pošto vidim da su sve te smene vođene istim univerzalnim zakonima. Drugi nivo je međunarodna perspektiva kako videti, čitati, percipirati bilo koju temu (uključujući i onu iznad) uzimajući u obzir pluralizam vrednosti drugih nacija – obrazlaže Margarita.

Pošto Kejti zna srpski, ona u razgovoru sa našim građanima često čuje frazu „Pričaj srpski da te ceo svet razume“ i, ponekad, ona zaista pomisli da je ta fraza tačna.

– Nasleđe Pokreta nesvrstanih je i danas sa nama. Čvrsto verujem da većina ljudi samo želi da živi svoj život u miru i da je naša suština ista. Ovo je jedna poruka sa izložbe – da, iako naše zemlje imaju komplikovan odnos, mi smo u suštini isti i možemo se povezati na dubokom i univerzalnom nivou sa svojim radom – zaključuje Kejti Voznicki.

Izložba se može posetiti u vremenskom periodu od 17 do 20 časova do 3. juna, i od 8. do 10. juna u istom terminu.