Kako je Danas nenadano na poklon dobio rad Ere Milivojevića

 Tim pre što je na fotografiji bila instalacija koja se sastojala od tri stuba naređanih brojeva lista Danas, koji je Era Milivojević očito uredno kupovao, čitao i slagao u određene nizove. Instalacija sa fotografije je donekle podsećala na remitendu, koju smo odlagali u hodniku kod lifta, baš kao što i ovaj Erin rad nije zatečen u njegovom stanu-ateljeu nego ispred, u hodniku zgrade.

Gde ćemo sa tim radom, kako ćemo znati da pripada Eri Milivojeviću, na koji način ćemo ga čuvati – bila su tek neka od mnogih pitanja koja su poklon i pismo isprovocirali, a na koja nije bilo odgovora. Jedino šta se u tom trenutku činilo logičnim i u skladu sa analogijama svojstvenim Erinom delovanju je da Danas treba da bude u Danasu i da bi možda ta primopredaja mogla da se desi za rođendan lista 9. juna. Međutim, ono što je čitavu situaciju činilo spornom i zaglavljenom u vremenu i prostoru je što su te novine prizivale živo prisustvo Ere Milivojevića. On bi sigurno nešto uradio s njima. Možda bi ih i zapalio da bi ih stavio u funkciju performansa, da bi potom gasio požar, imajući u vidu da su dva stuba novina popunjavala prostor od poda do kutije sa vatrogasnim crevom. Istina, nije baš Erin stil bio da pali, ali zasigurno bi novine rekreirao na neki način, učinio ih živom tvari svog delovanja. Erin komšija i univerzitetski profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu Siniša Žikić kaže za Danas da je Eru često viđao kako premešta novine, da mu se u jednom trenutku činilo da želi da ih baci, da bi ih potom demonstrativno vraćao i ponovo ređao.

– Ali je isključivo čitao Danas. Ništa drugo – ističe Žikić.

Umetnica Mira Odić i Erina prijateljica kaže da je on proveo život u stalnom otvorenom umetničkom procesu, da je Era jedinstven stvaralac koji je odavno izbrisao razliku između života i umetnosti, da je vrhunski konceptualni umetnik.

– Iako ovaj njegov rad neiskusnom posmatraču na prvi pogled može zaličiti na samo naređane stare novine, svi koji makar i površno poznaju Erinu umetnost prepoznaće u njima nameru sa kojom je nastajao ovaj rad – kaže Odić. Ona primećuje da ovo ostvarenje u sebi doslovno sadrži slojevitost.

– Kupovina i čitanje dnevnog lista Danas je bila obavezna dnevna rutina koja je Eru svakoga dana izvodila iz stana. Pričao nam je kako nije prestao sa svojom rutinom čak ni tokom zabrane izlaska prošle godine u proleće. Prkosio je zabrani, izlazeći svaki dan napolje do trafike po Danas, ilegalno, prerušen u malo mlađeg od 65+. Izlazak po novine, tokom tog nepravednog zatvora za naše starije sugrađane, za njega je značio i otpor neslobodi, jer Era je jedan od retkih umetnika ali i ljudi u ovoj našoj sredini koji je živeo i radio zaista slobodno, kako mu je i puno ime – Slobodan – podseća Mira Odić. Ona je Erin rad sa novinama nazvala „Odbrojavanje“ jer smatra da je njime Era brojao i dane do promene.

Stevan Vuković, teoretičar umetnosti, kaže za Danas da on sasvim lako može da zamisli rad koji bi Era napravio od novina. I to ne jedan, nego čak nekoliko međusobno poprilično raznolikih.

– Sve što sam posredno čuo o načinu na koji je on te novine sakupio upućuje na to da je imao u vidu da nekada nešto sa njima uradi. Bilo je sasvim u njegovom duhu da se iz dana u dan maskira i nasuprot zabranama izlaska za osobe njegovih godina izvodi istu radnju odlaska do trafike, i da u tom procesu akumulira primerke novina kao materijalne tragove koji upućuju na male činove otpora sistemu za koji je osećao da ga guši. I to je tipičan početak razvoja nečega što će vremenom izrasti u rad – primećuje Vuković. Prema njegovim rečima, da je Era još poživeo možda bi, posle nekog vremena, on i našao načina da te hrpe novina aktivira u nekom njegovom performansu ili art sešnu, ili da ih ugradi u neku izložbenu postavku.

– A možda bi ih samo bacio. Takvu odluku je on uvek donosio u nekom specifičnom trenutku. Kada za to dođe vreme. I bio je vrlo surov prema sebi, to jest nikada nije dozvoljavao da samo iz nekih sentimentalnih razloga, ili zbog velikog truda koji je u neki proces uložio, izloži tragove tog procesa ili rezultate do kojih je on doveo. Tako je i slike koje je radio preslikavao, ako njima nije bio zadovoljan u finalnom obliku. Ove novine, kako su zatečene, mogu se tretirati kao akumulirana građa za neki mogući budući rad, kao što je to i veliko mnoštvo fotografija koje je snimao gde god da je putovao, ili sati video-dokumentacije njegovih ranijih peformansa – objašnjava Vuković.

On priča da je više puta sam bio prisutan kada je Era pregledavao hiljade fotografija i pravio izbor iz njih, i tražio formalni način na koji bi ih potom uveo u neku postavku, koja je obično pratila formu meandra, ali osmišljenu i postavljenu u odnosu na konkretan izložbeni prostor.

– Imao je takođe i veliki otpor da se videi koje je radio dugo vremena, kod mase materijala i uz blisku saradnju sa montažerom, puštaju a da on tom prilikom nešto ne izvede, i napravi postavku u prostoru u kome se oni prikazuju, i tom prilikom u prostor uvede i neke od predmeta koji su se slučajno ili namerno našli u nekom od kadrova, i iskoristi ih kao rekvizite u tom performansu ili art sešnu – podseća Stevan Vuković.

Čedomir Vasić, profesor emeritus Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, polazi od teze da umetnik ne mora da označi svoj rad kao umetnički da bi on to bio, nego smatra da je sve što umetnik poput Ere radi umetnost, pogotovo sam proces, koji je utkan u nastanak dela, čak i kada ono nije završeno.

– Objektivno govoreći to je proces prikupljanja novina koje je Era svakog dana kupovao i čitao. Kao i neke druge stvari on je te listove čuvao na specifičan način, vrlo uredno i u određenom prostoru koji je popunjavao i zapravo tako gradio nešto što nije uspeo da završi. Taj proces je prekinut njegovom smrću i zato zapravo i postaje neka vrsta rada – objašnjava Vasić. Prema njegovim rečima, postupak ređanja je bio jedan od principa rada Ere Milivojevića.

– Sistematizacija i veoma precizno postavljanje stvari u odnosu na okolinu i međusobno. Ovde je svaki pojedinačni broj uredno složen tako da postoje nizovi u boji koji odgovaraju oglasu koji se pojavljivao tokom dve ili tri nedelje u Danasu. Era je vodio računa i o tom vizuelnom izgledu novina, naročito kada su one presavijene u nizu – podseća Vasić. Kad umetnik nešto pravi, sam proces građenja je takođe veoma važan deo umetničkog čina.

– Možda je ovo više umetnički čin nego umetničko delo, ali upravo činjenica da je Era bio umetnik, da je svaku stvar posmatrao kao predmet koji bi mogao da bude nešto drugo, u tome što se koncentrisao na određeni prostor ređajući novine, on je, u stvari, afirmisao jedno svoje stanovište, svoj pogled na svet. To je dnevnik, ne toliko Danasa koliko Erinog postojanja. Naravno da igra ulogu to što se novine zovu Danas, ali se mora poći od namere umetnika. Ako on kaže: „Danas je taj i taj datum“, onda to ima određeno značenje, koje se prenosi i na sam predmet. Era Milivojević je uvek vodio računa o višestrukim značenjima upotrebljenih elemenata – zaključuje Čedomir Vasić.

O tome gde Erino „Odbrojavanje“ treba da bude još uvek postoje različita mišljenja. Jedna struja smatra da joj je mesto u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, drugi veruju da bi od Erinog ateljea – stana na donjem Dorćolu trebalo napraviti legat, a njegovi prijatelji su uvereni da je prava adresa za ovu instalaciju redakcija lista Danas. Pismo koje su nam poslali završili su između ostalog rečima: “NJegovi bliski prijatelji i kolege predlažu da ovaj rad, ‘Erino odbrojavanje’, bude posthumni poklon umetnika redakciji dnevnog lista Danas, kao spomen na borbu za slobodu i pravdu, koje su zajednički imenitelj i umetnika i lista Danas.”

Umetnost u zaglavljenom liftu

Siniša Žikić, univerzitetski profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i Erin komšija, priča da mu je uvek bilo zanimljivo da posmatra šta Era radi – „čas bi ulazio, čas izlazio, energično i stalno u nekom trku“.

– Najgenijalnija je priča kad se zaglavio u liftu. Krenemo Ceca, moja supruga, i ja, kad – lift blokiran. Pođemo peške i čujemo dole galamu – neko u liftu. Kad smo sišli, vidimo – Era unutra. Mi ga pitamo: „Ero, šta se dešava?“ On ćuti. Neće da priča sa nama. Čeka da nešto uradimo. Ja gledam kroz staklo da vidim šta radi, a on sve snima. U tome stiže i služba, otvara vrata lifta, a Era izlazi s kamerom i komentariše: „Ma, genijalno! Fenomenalno! Znaš kako je ispalo. Vi se primičete staklu…“ I, tako, sa sve kamerom, nastavljajući snimanje, izađe iz zgrade – priseća se kroz smeh Siniša Žikić.

Sahrana – savršen performans

U pismu Danasu stoji i sećanje na dane kada je javljeno da je Era Milivojević preminuo i kada je, na apel ULUS-a i drugih udruženja, u poslednjem času odlučeno da umesto u Užicu, bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

„Možemo da ispratimo taj čudesni tok u nedelji nakon njegove smrti, polazeći od organizacije sahrane, koju je, kako svedoči njegova bliska prijateljica Ana Ćetković, uvek doživljavao kao savršen performans. Sve počinje tako što je skoro pa otišao iz Beograda do rodnog Užica, ali ipak ostaje u Beogradu, kako bi se skrasio u Aleji zaslužnih građana, gde i pripada. Potom, na onlajn komemoraciji, održanoj dan posle sahrane, emotivno i nadahnuto o Eri su govorili njegovi prijatelji i kolege, uz video-zapise sa pokojnim umetnikom. Nismo se mogli oteti utisku kako je Era bio više nego prisutan, kao da je celo veče u stvari bila njegova umetnička sesija. Stižemo na kraju i do prostora njegovog ateljea na donjem Dorćolu, gde je živeo i preminuo. Ceo prostor ateljea je kao niz započetih radova…”