Kako je odlazak u bioskop zamenio odlazak u crkvu

Kada nakon Dana zahvalnosti, poslednjeg četvrtka u novembru, osvane Crni petak (iako je ovaj dan rezervisan samo za SAD, i mnogo druge zapadne države imaju slične datume krajem novembra kojima počinje uvod u božićnu kupovinu), trgovci počinju da trljaju ruke, a natpisi „rasprodaja“ sa ciframa popusta počinju da ukrašavaju njihove izloge, uz tradicionalne božićne lampice i ostale detalje. Imajući u vidu da je za opšte prihvaćenu sliku Deda Mraza zaslužna Koka-Kola, te da je u međuvremenu svetac koji je davao poklone siromašnima zapravo postao najbolja maskota za industriju igračaka, ovo verovatno nije nimalo čudno. Zanimljiv je, ipak, način na koji je pop kultura prihvatila taj komercijalni odnos prema ovom prazniku, koji se s velikim nestrpljenjem iščekuje odmah po skidanju kostima za Noć veštica.

Praznični albumi, bestseler knjige i specijalne premijere, samo su neki od načina na koje su industrije muzike, izdavaštva i filma pristupile trci ostvarivanja što veće zarade tokom Božića.

Možda je čudno da je uz letnju sezonu vreme Božića zapravo najprofitabilniji period za filmsku industriju, budući da bioskopske karte retko završe ispod jelke ili u čarapama kraj kamina. Ipak, iako misterija kada je odlazak u crkvu zapravo zamenjen odlaskom u bioskop tokom praznika, možda nikada neće biti otkrivena (verovatno onog trenutka kada je tržni centar postao sveto mesto, a zamračena sala sa udobnim sedištima dobar vid odmora nakon rada plastične kartice), brojna visokobudžetna ostvarenja, ali i autorski filmovi, počinju svoju bioskopsku distribuciju u SAD između Dana zahvalnosti i Božića. Nije reč samo o komedijama ili dečijim filmovima (kako se to obično kaže, filmovima za celu porodicu) koji se na razne načine upravo bave Božićem (možda je najpoznatiji serijal „Sam u kući“), a čije teme nisu toliko popularne od januara. Na programu su svi filmovi za koje su veliki studiji zaključili da će ostvariti veliku zaradu, pa zašto ne početi njihov bioskopski život sa Velikim praskom, karakterističnim za sezonu u kojoj se troši najviše novca (podaci pokazuju da u Americi prosečan kupac potroši oko 800 dolara tih dana). Tako su već tradicionalno svoje premijere u novembru i decembru prošle godine imali novi nastavci „Hobita“ i „Igri gladi“, a na velikom platnu pojavili su se i dugoočekivani „Egzodus“, mjuzikli „Začarana šuma“ i „Eni“, novi film Tima Bartona „Velike oči“, kao i ostvarenja za koja producenti veruju da će se naći u trci za Oskara. Zapravo, upravo tih dana, pre nego što počne glasanje za nominacije za najznačajnije filmsko priznanje na svetu, veliki broj ostvarenja pojavljuje se u nadi da će broj publike moći da pokaže članovima Akademije da im je mesto na dodeli nagrada u Los Anđelesu. Ove godine s tim ciljem tu su se našli: „Selma“, „Nesalomivi“, „Američki snajperista“…

U prazničnoj sezoni fenomen za sebe svakako su božićni albumi. Tradicionalne božićne pesme (Christmast carlos) koje se pevaju tokom praznika, zamenile su nove popularne numere, ili su stare dobile nove aranžmane u interpretaciji brojnih muzičara. Od evergrina do džeza, od hip-hopa do indi roka, od pevača šlagera do rokera, božićne pesme su našle svoje mesto u svim muzičkim žanrovima, u repertoarima gotovo svih izvođača. Naravno, i ovaj put, u pozadini je komercijalni momenat. Dovoljno je reći da se pesma „White Christmas“ Binga Krozbija nalazi u Ginisovoj knjizi rekorda kao najprodavaniji singl svih vremena, dok Elvis Prisli ima najuspešniji božićni album, koji je prodat u 10 miliona primeraka.

Većina pesama na albumima bavi se modernom prazničnom atmosferom: Deda Mrazom, Rudolfom, zvončićima na sankama, snegom, („Blue Christmas“, „Santa Clause Is Coming to Town“, „Rudolph, The Red Nosed Reindeer“…) , dok su retke one koje govore o rođenju Isusa Hrista („Silent Night“ i „Little Drummer Boy“). Da pevaju o Božiću, usudile su se muzičke legende poput Džonija Keša, Ele Ficdžerald, Frenka Sinatre, Džejmsa Brauna, Brusa Springstina, grupe Džekson fajv, Bilija Ajdola… ali, od kada je čuvena izdavačka kuća Death Row objavila božićni album u izvođenju gangster repera, verovatno je najčudniji trenutak bio kada je 2009. godine svoju verziju čuvenih pesmica zapevao Bob Dilan na albumu „Christmas in the Heart“ (u nekim trenucima čak i simpatično zvuči njegov čuveni glas, dok na primer peva „rum pum pum pum“ u pesmi „Little Drummer Boy“).

Bez obzira da li imaju božićni album ili ne, muzičari najviše zarađuju od prodaje svojih diskova tokom praznika. Isti slučaj je i sa izdavaštvom. Najvažniji trenutak za izdavačke kuće koje žele da zarade novac je Božić. Veliki popusti, autori koji potpisuju svoja izdanja u knjižarama, knjige na policama supermarketa, neki su od načina da se privuče što veći broj čitalaca. Ipak, najnoviji trend poslednjih godina je Super četvrtak. Za razliku od svojih kolega u filmskoj industriji, koji početak praznične sezone vide tek u novembru, izdavači mesec dana ranije počinju trku za profit. Super četvrtak se odigrava u prvoj nedelji oktobra kada se objavljuju nove knjige za koje se pretpostavlja da će se naći na prazničnoj šoping listi većine ljudi. Prošle godine u Velikoj Britaniji (odakle je ovaj važan dan među knjižarima i potekao) u istom danu pojavilo se 315 novih naslova (i zaradilo blizu 35 miliona funti). Među njima najvažnije mesto imaju memoari, biografije i kuvari. Možda je neverovatno, ali, tokom božićnih rasprodaja, glavni okršaji se ne dešavaju između najboljih pisaca ili barem onih, inače, najprodavanijih. Za vrh liste bestselera ratuju kuvari, ili glumci i sportisti, rok muzičari i fudbalski treneri. Tradicionalno prvo mesto obično svake godine zauzme Ginisova knjiga rekorda (kao i 2014), dok se Biblija, koja je inače najprodavanija knjiga svih vremena, baš i ne prodaje toliko dobro za vreme praznika.

Beletristika tih dana i nema nešto sreće, osim kada je reč o književnosti za decu, ili o naslovima koji su nedavno imali svoje filmske ekranizacije (tako je „Iščezla“ Džilijen Flin ponovo postala jako čitana prošlog meseca). Od klasika književnosti, mada ne baš u vrhu, jedino se mogu naći „Tri duha“ (Božićna pesma) Čarlsa Dikensa, a zanimljivo je da se ni to što je dodela Bukerove nagrade bila tek nedavno, knjige laureata Ričarda Flanagana nisu našle među božićnim bestselerima 2014. (nobelovac Patrik Modijani nema još uvek mnogo prevedenih izdanja na engleski jezik).

Ali kada je reč o Božiću i njegovim komercijalnim potencijalima za pop kulturu, nije tu kraj. Božićni specijali na televiziji, plakati, reklame… gotovo da nema sfere koja se ne bavi praznicima već s početkom jeseni. „Dvanaest dana Božića“ svake godine se čine sve dužim, a novi načini privlačenja potrošača sve agresivniji. Industrija zabave, izgleda, prednjači u tome.

Dan bez kupovine

Usred božićne kupovine, 28. novembra (u SAD na Crni petak), širom sveta se organizuje Dan bez kupovine, protest protiv konzumerizma. Obeležavanje se najčešće sastoji iz javnih akcija poklanjanja i razmene starih stvari na centralnom gradskom trgu ili u velikim gradskim parkovima. Aktivisti na ovaj način pokušavaju da skrenu pažnju javnosti na potrebu ukidanja tržišne logike po kojoj je cilj svake aktivnosti profit i pokušavaju da stvore alternative kapitalističkom načinu razmišljanja da „ne možeš ništa dobiti besplatno“.

Do They Know It's Christmas?

Iako je od novijih pesama posvećenih prazničnim danima sigurno najpopularnija „All I Want For Christams Is You“ Maraje Keri, nije dug spisak onih koje su ostale duže upamćene. Jedna od retkih je „Do They Know It's Christmas?“, koju je u okviru kampanje „Feed the World“ napisao Bob Geldof, a koju izvodi njegov Band Aid, sačinjen od brojnih popularnih britanskih i irskih muzičara. Pesma je nakon 1984. godine ponovo snimljena još nekoliko puta, poslednji prošle godine, a sav novac od prodaje singla išao je u humanitarne svrhe (na početku za gladne u Africi, dok su sredstva od najnovije ploče namenjene sprečavanju zdravstvene krize prouzrokovane ebolom).

Vreme za osrednje filmove

Božić je zanimljiv period i za prikazivanje osrednjih filmova, koji osim za vreme Božića verovatno ne bi ostvarili pristojnu zaradu. Najbolji primer za to je trenutno vrlo aktuelni „Intervju“, koji bi, da nije praćen negativnim reakcijama iz Severne Koreje (da ne kažemo, pretnjama), i svom halabukom koja se digla tim povodom, verovatno ostao nezapažen, bez obzira na praznike. U SAD tih dana počinju distribucije i inostranih filmova, obično ozbiljnih kandidata za Oskara, ili laureata nekih od najvažnijih evropskih festivala, koji na drugi način ne bi mogli da dođu do veće publike (dobar primer je ruski „Levijatan“, koji je upravo krajem decembra ušao u američke bioskope).