Invalid znači manje vredan, potrebna bolja reč: Kako je Plavo pozorište otvorilo vrata mladima sa hendikepom

Ovo je treća godina kako se ovaj projekat realizuje sa ciljem doprinosa inkluziji i poboljšanja kvaliteta života mladih osoba sa invaliditetom, njihove aktivne participacije, umetničkog delovanja i veće vidljivosti u kulturnom i javnom životu zajednice, kao i  senzibilizacije šire javnosti i osoba bez invaliditeta za život ovih mladih ljudi.

Svi zainteresovani će imati još jednu priliku da se od septembra ove godine priključe projektu i druženju, a kako bi to ostvarili potrebno je da se jave Plavom pozorištu na društvenim mrežama ili na mail: [email protected].

Tim povodom o radu Plavog pozorišta, inkluziji, mladima i stanju u društvu govore nam Maša Jelić, glumica i pedagoškinja u Plavom pozorištu i Dubravka Vujinović, operativna direktorka ovog pozorišta.

Sumirajući situacuju, Maša u samom uvodu zapaža da društvo umesto da uključi i obgrli ljude kao individue sa svim svojim razlikama, ono pretenduje da osobe uniformiše na isti kalup, zato što mu tako odgovara.

– Inkluzija je nešto što je Plavom pozorištu blisko. Mi istražujemo prostor utopije pomirenja pojedinca i društva, a inkluzija podrazumeva da se društvo prilagođava pojedincu i to je ono što je utopija inkluzije. Društvo se trudi da „ispegla“ sve kako bi funkcionisalo, što je suprotno individui, jer društvu po njegovoj prirodi ne trebaju individue – ukazuje Maša.

Fokus edukativnog rada Plavog pozorišta je na mladima, pojašnjava, zato što oni pre svega smatraju mlade za osetljivu grupu.

– Od nastanka, Plavo pozorište smatra da su mladi osetljiva grupa i da im treba pružiti prostor u kome njihove individue egzistiraju, jer ih svi ostali – od školskog sistema nadalje usmeravaju i oblikuju u ono što je društvu potrebno, ne uzimajući dovoljno u obzir šta su potrebe njih samih kao individua – zapaža pedagoškinja.

Dubravka pre svega izdvaja dva temelja na kojima se inkluzija u njihovom radu zasniva. U pitanju su odgovori na pitanja – kako učiniti predstavu pristupačnom za sve i kako uključiti osetljive grupe direktno u participativni rad, tako da oni na sebi iskuse bazične pozorišne tehnike u funkciji ličnog osnaživanja.

Na pitanje kako je Plavo pozorište uvrstilo inkluziju u sferu interesovanja, sagovornice odgovaraju da je sve počelo predstavom Sanjarenje – priča iz Terezina.

Pomenuta predstava je prevedena na znakovni jezik za potrebe učestvovanja na jednom festivalu. Pošto je predstava bila puna muzike njih je dosta brinulo kako će gluva publika, za koju se prevodi tekst na znakovni, percipirati viđeno, kako će „doživeti“ muziku i kako će osetiti predstavu na osnovu prevoda. Ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu jer su uradili sjajan posao o čemu svedoči tadašnja reakcija publike, koja je percipirala celokupni happening, odnosno kombinaciju elemenata kao što su fizičke akcije glumaca i njihova energija, tumačenje teksta, vibracije muzičkih instrumenata koje gluve osobe mogu da osete…

Naime, reakcija gluve publike je bila toliko jaka i pozitivna da je ekipa Plavog pozorišta osetila poriv da sa inkluzijom nastave. Otkrivaju, da su prilikom adaptacije predstave imali srećnu okolnost u tome što je jednoj od njihovih glumica-saradnica tumačenje na znakovni jezik takođe profesija.

Od 2017. reditelj i glumci Plavog pozorišta krenuli su da rade na radionicama sa gluvim i nagluvim mladim osobama kao učesnicima, iz čega se razvio momenat sticanja poverenja, koji je bio ključan za početak rada. NJihovo prvo zapažanje je bilo da se često osobe sa hendikepom mnogo brže uključuju u rad, da efektivnije i lakše percipiraju tehnike koje Plavo pozorište koristi a u kojima ima puno prostora za iracionalno, dok recimo osobe koje koriste sva čula često teže dolaze u u vezu sa sopstvenom intimom.

– Deluje kao da je osetljivim grupama iskristalisan pogled ka unutra, kao da imaju lakši pristup unutrašnjem svetu, možda zbog toga što im spoljni svet ne crpi toliko pažnje – primećuje Maša.

Plavo pozorište je od adaptacije pomenute predstave do danas uveliko razvilo svoju tehniku i metodologiju rada sa gluvim osobama. Na znakovni jezik se u najvećoj meri tumače informativne emisije, a na žalost premalo je programa iz kulture dostupnih gluvim osobama. Zbog toga su u okviru projekta Kreativne Evrope realizovali pozorišne radionice za tumače na znakovni jezik.

– Pozorište mora da se senzibiliše na drugačiji način, jer to nije tumačenje vesti. Radimo i sa profesionalnim gluvim izvođačima i performerima koje sad sve više uključujemo u predstave. Jedan od primera je predstava – prezentacija Triptih 2 – moj Hamlet, koja je inspirisana Šekspirovim Hamletom, i kojom skrećemo pažnju na diskriminaciju gluvih osoba u sistemu obrazovanja, kojima najznačajnija dela svetske i domaće književnosti nisu dostupna na njihovom maternjem jeziku, na znakovnom jeziku. U najnovijem igranju Plavog pozorišta – predstavi I PSYCHI TIS ANTIGONIS, u režiji Nenada Čolića, reditelja Plavog pozorišta, uvodimo pomenutu glumicu koja tumači znakovni jezik ali tako da je znakovni jezik integrisan u celu njenu ulogu, ili liniju, što je izraz koji mi radije koristimo. Ta predstava je potpuno pristupačna gluvim osobama na srpskom znakovnom jeziku, ali i internacionalnom znakovnom jeziku kada predstave izvodimo u Evropi. Reakcije gluvih osoba su izvanredne i uvek ostanu da se zahvaljuju na prilici da pogledaju ostvarenje, jer je u Srbiji to samo po sebi retko, a ni u inostranstvu nije toliko uobičajeno – objašnjavaju naše sagovornice.

Još jedan učestali problem sa dostupnošću predstava je, navode one, to što su tumači smešteni na same margine scene, pa moraju da se prate sa skrajnutih sedišta, jer nisu integrisani u predstavu. Plavo pozorište razbija taj šablon. Pomenuti projekat Kreativne Evrope u kome je pozorište učestvovalo, Inkluzivna pozorišta, bavio se pristupačnošću pozorišnih predstava slepoj i gluvoj publici, a partneri iz različitih zemalja otvorili su im put ka učenju dobrih praksi koje se primenjuju u svetu.

Kako su kontakt sa gluvom publikom već ostvarili, ovo im je bio način da to učine i sa slepom. Uveli su audiodeskripciju i taktilno vođenje u predstave što podrazumeva da publika opipa kostim, rekvizite, da im se uz pomoć glumaca pojasni izgled prostora…

– Naša realnost koju svakodnevno živimo jeste da projekte radimo uz pomoć fondova. Na sreću uvek se potrudimo da imamo međunarodni fond od koga zaista možemo nešto da uradimo. Ipak, uvek je potrebno sufinansiranje države pre svega radi podizanja svesti u društvu, a budžet za inkluziju se iz godine u godinu sve više smanjuje. Iz budžeta za kulturu se za inkluziju izdvajaju promili, posle koga se pitate – da li sada da vratimo ovaj novac – jer od njega ne možete da isplatite ni dve poluplate ili honorar, ako imamo sreće da uopšte objave konkurs za kulturu, što se ove godine na nivou grada nije desilo – pojašnjava Dubravka.

Svest o inkluziji kod nas je jako niska, nastavlja Maša. Dobro je, kaže, što je uvedena u zakone, međutim, u praksi se desi, kao nedavno, da stanari jedne zgrade zahtevaju da im se ukloni rampa za korisnike kolica jer ruži ulaz, do toga da glumac traži da se skloni tumač na znakovni jezik, jer mu uzima pažnju.

– Mladi sa invaliditetima ukazuju da na fakultetima postoji propis primanja određenog broja studenata sa hendikepom na školovanje, ali radnici na fakultetu to ne znaju, čak su se žalili da je bilo slučajeva vređanja studenata od strane profesora. Mi znamo do koje je mere svest kod nas niska, ali se iznova iznenadimo svaki put kad čujemo ovakve primere – ističu naše sagovornice i dodaju – Borba je neprestana.

Plavo pozorište je izgradilo saradnju sa nekadašnjim Udruženjem studenata sa hendikepom, koje se sada zove Akademska inkluzivna asocijacija. Jedna od privih stvari koje su od njih naučili je terminološka problematika. Naime, zvanična terminologija na srpskom jeziku glasi – osobe sa invaliditetom i taj termin se koristi u institucijama, međutim, Akademska inkluzivna asocijacija ga smatra neadekvatim. Oni tragaju za boljim.

– Ovde ćeš u institucijama čuti reč invalid, na parkingu postoji mesto za invalide, i dobro je što postoji mesto, ali ti ljudi nisu invalidi, jer invalid znači nevalidan, to znači da je čovek manje vredan, sa nekom manom, tako se degradira ličnost. Zato mi koristimo izraz osobe sa hendikepom, jer to prema Akademskoj inkluzivnoj asocijaciji ukazuje na vrstu podrške koja je nekoj osobi potrebna – ukazuju sagovornice.

One, primera radi, dodaju da u engleskom postoji termin disabled, koji je ukazatelj da je osobi onemogućeno da funkcioniše u društvu, što znači da nismo mi kao društvo dovoljno uradili. Nije do te osobe, već se društvo nije dovoljno potrudilo da tu osobu uključi.