Kako je Tarantino došao do naslova za svoj prvi film „Ulični psi“?

Crnohumorni raspričani dijalozi s mnogo psovki, stilizovano nasilje, potpomognuto pažljivim izborom muzike, nelinerarni narativni tok i reanimacija zaboravljenih glumačkih superstarova postaće uskoro odrednice za tarantinovski stil.

Tome dodajte i obilje omaža i citata iz svih mogućih svetskih kinematografija koje Kventin Tarantino tako vešto reciklira da vam njihovo poreklo uopšte više nije važno jer ste upravo hipnotisani potpuno novim originalnim filmskim uprizorenjem ,koje pred vašim očima postaje evergrin.

Dakle, na današnji dan navršava se tri decenije od premijere Tarantinovog rediteljskog debija filma „Reservoair dogs“ a istovremeno  i trenutak kada bi čuveni autor mogao da zaključi svoj opus i ostvari svoju poznatu pretnju da će se posle deset snimljenih filmova povući.

Oduvek je govorio da želi da se skloni sa scene u velikom stilu, a nedavno je i Bred Pit, kazao kako na žalost veruje da Tarantino ne blefira.

– Mislim da je smrtno ozbiljan. Iskreno, žalim zbog toga, ali on često razmišlja o trenutku u kome će osetiti da mu je vreme da završava sa režiserskim poslom – zaključio je Bred Pit.

Nije dodao i da drži obećanja kao ono koje je dao majci da neće dobiti ni peni njegovog bogatstva ako kojim slučajem postane uspešan jer je brutalno ismejala njegove ambicije da se bavi pisanjem.

U jednom od intervjua Tarantino je ispričao kako su se njegovi učitelji i majka udružili protiv njegove kreativnosti. Naime, nakon što su se nastavnici požalili na Tarantinov učinak u razredu, a pošto je uhvaćen kako tokom časa piše nove scenarije, njegova majka se razbesnela rekavši mu usred svoje tirade između ostalog;

„Ova mala „spisateljska karijera“ na kojoj radiš. S tim sranjem je gotovo“

-Kada mi je to kazala na taj sarkastičan način, uzvratio sam: U redu, gospođo, kada postanem uspešan pisac, nikada nećeš videti ni peni od mog uspeha. Neće biti kuće, nema odmora za tebe, nema kadilaka za mamu. Nećeš dobiti ništa. Zato što si to rekla – ispričao je Tarantino.
Nije popustio. Ispunio je obećanje i to potvrdio nekoliko puta novinarima.

– Pomogao sam joj oko posla sa poreskom upravom. Ali nema kuće, niti kadilaka – podsetio je Tarantino.

Bez obzira na rane jade, Tarantino je uporno sledio svoj san.

Napustio je srednju školu, počeo da uzima časove glume i svo vreme intezivno radio na samoobrazovanju u bioskopu, kao i u video klubu gde je jedno vreme bio zaposlen. Čitao je, pisao, pravio beleške za vreme projekcija filmova i odrbrojavao dane kad u bioskop stiže novi film . Prvu projekciju bi odgledao sam, hvatajući beleške a drugu s prijateljima.

– Kada me ljudi pitaju da li sam išao u filmsku školu, ja im kažem: ‘Ne, išao sam na filmove“

Veruje i da ako dovoljno volite filmove, možete i napraviti  jedan dobar , a za razliku od mnogih svojih kolega reditelja na pitanje da li ponovo gleda svoje filmove  Tarantino odgovara potvrdno.

Čudno mu je što većini reditelja to predstavlja bolno iskustvo i situaciju u kojoj vide samo mane.

– Uopšte ne razumem te ljude i iskreno ih žalim jer ja ne znam kako bih uopšte napravio sledeći film ako mislim da je ono što sam prethodno napravio bezveze. Ja svoje filmove stalno gledam – objasnio je Tarantino.

Prvi njegov ozbiljniji nastup u sedmoj umetnosti bio je scenario za film „True Romance“. Podstaknut tim uspehom nastavio je da piše scenarije za svoje filmove kao i za druge autore.

Prema rečima  Tarantina njegovi prvi nacrti su delovali kao „dnevnici ludaka“, ali Linda Čen, koja je recimo radila na njegovom scenariju za „Pulp fiction“ kaže da je to u praksi ,u stvari, izgledalo još gore.

– Njegov rukopis je grozan. On je funkcionalno nepismen. Nailazila sam u proseku oko 9.000 gramatičkih grešaka po stranici. Nakon što bih ih ispravila, pokušao bi da vrati greške, jer su mu se dopale.” ispričala je Čen.

Tarantinova stalna upotreba reči „fucking“ u scenariju „Prava romansa“ dovela je do toga da je jedan predstavnik studija napisao njegovoj tadašnjoj menadžerki Ketrin pismo: „Draga jebena Ketrin. Kako se usuđuješ da mi pošalješ ovo jebeno govno. Mora da si poludela. Želiš da znaš kako se osećam u vezi sa tim? Evo tvog jebenog govna nazad. Jebi se.“

Mnogo je omanuo taj predstavnik studija kada nije uvideo jedan od glavnih Tarantinovih aduta. Uostalom i naziv njegovog prvenca „Reservoair dogs“ moglo bi se reći da je posveta svim onim autorskim pričama koje nisu naišle na razumevanje. N

Naime, ovaj naslov je Tarantinu pao na pamet kada je u jednoj producentskoj kući primetio da imaju gomilu neželjenih scenarija pod oznakom „Reservoir dogs“. Svi ti scenariji su se međusobno borili za pažnju kao zarobljeni psi. Tako se i ova slika zaglavila u glavi Tarantinu i pretvorila u naslov za njegov prvi film.

„Ulični psi“ prvi put su prikazani na Sandens festivalu 1992. godine. U najkraćem, to je krimić o pljački, koja je pošla po zlu. Film otvara čuvena scena u kojoj se grupa kriminalaca s konspirativnim imenama dogovara o poslu tokom doručka, uz uvrnutu raspravu o Madoni, bontonu i napojnicama. Njihov polazak na posao je spektakularan – u slou moušn šetnji u crnim odelima deluju kao vrhunski profesionalaci.

U šokantnom preokretu, ubrzo će od policije biti naterani u bekstvo. Mister Oranž krvari i vrišti u autu, a film krene da objašnjava o tome kako je sve počelo. Kako su svi momci primljeni, kako se policajac na tajnom zadatku infiltrirao u grupu i šta se dogodilo nakon što je propala pljačka bacila sumnju na krticu u njihovim redovima.

Prvo prikazivanje Tarantinovog rediteljskog debija je bio šok za publiku i kritiku.

Ovaj silovit film upečatljivog vizuelnog stila promenio je pravila i standarde nezavisne kinematografije i Holivuda tog vremena. Na Sandens festivalu je film izgubilo trku za nagrade ali niko više u svetu filma nije pričao o bilo čemu drugom nego o “Uličnim psima”.

Film nije postigao komercijalni uspeh kao Tarantinov sledeći film “Petparačke priče”, ali nije ništa manje važan za istoriju sedme umetnosti jer u to vreme nije postojalo ništa slično.

Glavni akteri filma Gospodin Plavi (Majkl Medsen), gospodin Teget (Edvard Banker), gospodin Smeđi (Kventin Tarantino), gospodin Narandžasti (Tim Rot), gospodin Ružičasti (Stiv Bušemi), gospodin Beli (Harvi Kajtel), šef Džo Kabot (Lorens Tirni) i njegov sin “Fini momak” Edi (Kris Pen) su svoje karaktere tokom tih 99 minuta priče pretvorili u filmske ikone.

Ipak, najupečatljivija scena u filmu je scena mučenja uz soul klasik “Struck in the Middle With You”. Izazvala je najviše reakcija, čak i odustajanje usred projekcije, iako se ni u jednom kadru mučenja ne vidi odsecanje uva što je bio razlog zgražavanja publike. Majkl Medsen je uneo neodoljivi šarm u svoj lik iako po sopstvenim rečima nije imao pojma o sceni pre snimanja.

– Nisam znao šta da radim. U scenariju je pisalo: Gospodin Plavi manijakalno pleše okolo. I stalno sam se pitao šta to znači. Kao Mik Džeger ili kako? Čuo sam muziku i pomislio sam na Džimija Kegnija. Setio sam se jedne uvrnute stvari koju je Kegni uradio u filmu koji sam gledao. Izveo je tu scenu sa ludim plesom. To mi je palo na um u posednjem trenutku – ispričao je Majkl Medsen

Film je naišao uglavnom na pozitivne kritike. Časopis “Empajr” ga je proglasio “najvećim nezavisnim filmom svih vremena”. „Ulični psi“ su prepuni omaža Tarantinovim omiljenim filmovima, režiserima i knjigama. Imena pljačkaša po bojama preuzeo je iz filma “The Taking Of Pelham One Two Three”. Anonimnost ekipe dolazi iz filma “Kansas City Confidental”. Crna odela, bele košulje, kravata i tamne naočare citat su iz klasika “A Betrer Tomorrow”, a dat je omaž i krimićima “Ocean’s Eleven” i “Point Blank”. Za slow motion šetnju na početku filma zaslužan je vestern “The Wild Bunch a za priču i ubačenog skrivenog policajca u redove gangstera triler “City On Fire”.