Kako operu i publiku spasiti od dosade

Postoje dve verzije – jedna bečka i jedna francuska.

Nova inscenacija u Bavarskoj državnoj operi je poverena režiji Sidi Larbi Herkaui, koji je ujedno i osnivač kompanije Eastman iz Antverpena. U ovom konceptu igrači gotovo svaku scenu prate apstraktnim pokretima, koje svojom sadržinom ne stoje gotovo ni u kakvom odnosu prema radnji opere, već se naprosto uključuju u muzičko zbivanje. Da li je ovo bilo veče baleta uz opersku pratnju?

U muzičkom smislu premijera je bila spektakularna barokna opera. Dorotea Rešman kao Alkesta je imala svoj debi u ovoj ulozi i na mahove pevala preglasno sa udarnim vibratom, kao i Čarls Kastronovi kao Admet. Elegantnim glasom je plenio Mihael Nađi kao Herkules. Antonelo Manakorda je bio dirigent koji je, iako specijalist za staru muziku, ove večeri zaboravio na eleganciju i finoću.

Govor tela u istoriji o Alkesti, koja srlja u smrt da bi spasla svoga muža, predstavljen je apstraktno simbolički kao fantazija. Ništa ne uznemirava emocionalno, jer lutke stoje na bini i Herkaui uopšte ne pokušava da psihologizuje. Time je on na Glukovoj liniji, koji sve ljudsko iz Euripidove drame filtrira i supstituiše kroz ceremonije. Umesto da saosećemo sa Alkestom, mi smo prinuđeni da gledamo klasicističke akrobatske igre u parteru. Nekakva nadoknada je možda za neke bila umeće pevanja Ane El-Kašem.

Već je Žan-Žak Ruso znao da u „Alkesti“ iza prvog i drugog jakog čina slede dva slaba. Kasna pauza dodatno kvari veče. Treći čin je samo mlaka repriza furiozne scene „Orfej i Euridika“ iz drugog čina i još u 18. veku ismevano dvostruko Deus-Ex-Machina rešenje, koje vodi dobrom koncu dela. Nekoliko dramaturških korektura, izbačena pauza i malo više Euripida bi spasli ovu Glukovu operu i publiku od dosade.