Kako pritisnuti Ninov žiri

Treba samo mojima u redakciji što pre da javim ime i prezime laureata budući da su pobednik ili pobednica NIN-ove nagrade uobičajeno u Danasu ličnost dana.

Ipak svake godine mahnito čitam, slušam, telefoniram i pravim anketu među znalcima, prijateljima i poznanicima.

Među onima koji veruju aktuelnom žiriju i onima kojima nije po volji.

Svaki put tradicionalno pokušavam da izvršim pritisak na ljude iz NIN-a i članove žirija koje poznajem da mi kažu ime dobitnika pre zvaničnog proglašenja, iako tradicionalno ne uspevam i iako mi je tradicionalno, intimno drago što me uvek odbiju.

Dragana Jovićevića, urednika rubrike kultura u nedeljniku NIN i mog bivšeg urednika u Danasu, probam da obrlatim prilično prozirnim formulacijama pitanja, rekreativno, da vidim – možda nasedne.

Za Teofila Pančića i Ivana Milenkovića isto znam da nema šansi, ali i dalje pokušavam.

Tako i sada, s tim što sam ovog puta na proglašenje došla sat i po ranije u moj omiljeni hotel Moskva, a i zaparala mi je malo uši u pozivu na događaj najava da će pobednik biti proglašen „oko 12“.

„Zar nije ranije uvek pisalo tačno u 12?“, proletelo mi je.

„Možda je pametno da budem prva.“

Sedim sama u sali, zanimljivo mi što sebe vidim s leđa na video-bimu, pa to fotografišem.

Onda pravim produženi espreso i na trenutak mi se učini da se možda nešto čuje iza vrata u kratkom hodniku pred salom gde žiri ima svoj završni sastanak.

Nešto će garant da se desi kad sam stigla ovako rano, pa ću možda slučajno da saznam to famozno ime dobitnika ili dobitnice NIN-a.

Sreća mi se osmehnula, kreće proveravanje tehnike i na video-bimu se kratko pojavljuje Ilija Đurović, autor „Sampasa“.

Znači on je, garant, dobitnik.

Nisam bila srećna zbog Ilije zato što je moj favorit bila Milena s „Decom“, čiju sam knjigu jedino i pročitala, ne znam kakve su ostale.

Pola sata kasnije eto ga i Elvedin Nezirović, takođe finalista NIN-a, na video-bimu.

Znači on je, to jest, očito ništa ne znači ovo proveravanje tehnike, zaključim razočarano.

Stiže i kolega iz tabloida.

Kaže: „Neće dobiti Milena nagradu.“

„Jel? A kako ti to znaš?“

Objašnjenje je smešno, ali me svejedno deprimira.

Polako se puni sala, raste nervoza, svi predstavnici medija su zauzeli startne pozicije, pet je do 12, sad će…

Ipak, ništa.

Više i ne gledam u hodnik iz koga treba, kao na pozornicu, da stupe članovi žirija i pobednik ili pobednica, nego se okrećem u pravcu ekipe RTS-a da vidim da li su u stanju pripravnosti jer ako jesu – sad će.

Opet ništa.

Kolega do mene me pita: „Jel Ilić bio prošle godine?“

„Nije, Basara je.“

„Znači ove godine Elvedin Nezirović.“

„Kako znaš?“

„Pa, sad će garant da izaberu nekog iz regiona.“
Svi znaju, samo ja ne znam, ali znam da će mi eksplodirati bešika ako se žiri hitno ne pojavi, da ću se ugušiti pod maskom, da sam užasno žedna i da me sad stvarno baš briga i za NIN-a i za bilo šta.

„Pa, idi šta te briga“, predlažu mi kolege. „Ne pada mi na pamet, idite vi, vama se puši.“

Tenzija na vrhuncu.

Neko od novinara kreće s dobro poznatom: “Stvarno nema smisla, treba sad svi da izađemo.“

I, stvarno, još nekoliko njih to ponovi i, naravno, niko se ne pomeri s mesta.

Izlazi Jovićević da „umiri masu“ rečima.

„Evo, čekamo da dođe dobitnik.“

„Znači nije dobitnica?“ pita koleginica.

„Baš će ti kaže“, mislim se, kao što je i meni rekao.

Ali baš ovo Jovićevićevo izbegavanje političke korektnosti mi je probudilo nadu da će možda ipak biti Milena.

Sebi sam odmah preliminarno zabranila da se radujem, zarad uroka.

Zove me prijatelj telefonom „Šta je, nema NIN-ove nagrade? Jesam ti rekao? Nije njima Milena ideološki bliska“, kaže, misleći na žiri.

Mnogo volim tog svog prijatelja, ali mi je malo podigao pritisak, pa mu kažem da sa sam u poslu i da ćemo o svemu posle proglašenja, ali me baš bezveze uvukao u razmišljanja o tome čemu to ideološki pripada Milena Marković i kako bi ona reagovala na to pitanje…

Evo ga Jovićević, još jednom, da kaže kako čekamo dobitnika.

Vidim sad da i njega drma uzbuđenje, znači, sad stvarno treba biti još malo strpljiv.

Gledam i razmišljam kako foto-reporteri, u stvari, imaju najbolju poziciju – pogled na hodnik, tako da će oni prvi videti ko je, džabe što sam prva došla.

Kratki metež i evo ih.

Neko kaže „Milena“.

Čekam da je i ja vidim.

Evo je.

Drhte mi ruke od uzbuđenja i sreće, kucam poruku redakciji.

„Jaoooj, kako li je njoj sada?“, razmišljam kao da je neko dete.

„Mora da ima tremu. Pa, jeste. Čim vidim tako neku osobu čiji je stav otprilike ‘ne prilazi mi’, kakav neretko deluje Milenin, znam da iznutra gori. Zato tako i piše.“

Žiri objašnjava ko je kako glasao, zašto Milenina „Deca“.

Teofil kaže da će svako zapamtiti gde je i kada pročitao tu knjigu.

Stvarno je tako.

Ivan Milenković da je tekst romana „Deca“ kao ispisan noževima.

„Noževima, noževima, nego šta“, slažem se i sa njim u sebi…

Polako me pušta adrenalin, pišem onom mom prijatelju telefonom poruku slavodobitno „Milena“.

„Ko je kako glasao?“ uzvraća.

Kucam mu i to.

Na Milenu i žiri kreću foto-reporteri, kamere, razmišljam da ostanem ali što bih kad je nama još letos dala intervju povodom nagrađene knjige.

Kod kuće me pitaju jesam li je donela.

„Jesam, naravno, ali moram prvo da vam kažem da je to jedna drugačija knjiga i da je na koricama Milenina fotografija kad je imala 16. E, sad bi se uklopilo da vam pročitam deo romana s korica, da prosto osetite senzibilitet, možda vam i ne odgovara ovakav tip knjige?“

„Ne moraš, sami ćemo“, zavapili su ukućani, naviknuti na tradicionalnu torturu koju sprovodim svake godine u ovo doba.

To je prosto jače od mene kad je NIN-ova nagrada u pitanju…