Kako razmišlja i čime se bavi jedan od članova dvojca Daft Pank nakon skidanja robotske kacige

Ali i da skinu svoje kacige i pokažu lica. Bar je to slučaj s Tomasom Bangalterom, koji je sa Gi- Manuelom de Omemom Kristom zauvek promenio zvuk moderne pop muzike, piše Nova.rs.

Kada je Bangalter skinuo svoj robotski šlem, okrenuo se najmanje očekivanoj stvari – baletu. Međutim, imajući u vidu da su muzičareva majka, ujna i ujak na različite načine posvećeni ovoj umetničkoj discplini, ne čudi što je Bangalteru stigao poziv jednog od najpoznatijih savremenih koreografa u Francuskoj Anžlen Preljokaž da napiše muziku za njegov baletski komad.

Bangalter je objasnio da je rad na ovom projektu omaž okruženju u kom je odrastao kao i nova avantura.

„Moja majka preminula je pre 20 godina i prigrlivši opet taj svet vratio sam se u određeno razdoblje svoga života. Bilo je tu nostalgije, ali u isto vreme bila je to i nova avantura“.

Projekat nazvan „Mythologies“, koji je premijerno prikazan prošlog jula u Francuskoj, spojio je baletske umetnike iz trupe „Ballet Preljocaj“ i iz ansambla Nacionalne opere Bordo, donoseći antičke priče od onih o Ikaru, preko Zevsa, do Afrodite do modernih mitova.

Cilj je bio da se istraži koliko su istorijski konflikti oko rodnih identiteta, seksualnog nasilja ili rata ostavili posledica na današnje društvo. I dok je Preljokaž, koji je u nekim od svojih ranijih koreografija koristio pesme Daft panka, smatrao da bi muzika za predstavu trebalo da bude kombinacija antičkog i modernog pristupa, Bangalter je smislio nešto sasvim drugačije:

„Svidela mi se ideja da komponujem muziku, koja ne bi zahtevala struju. Samo ja i notni zapis. I desio se još i lokdaun zbog pandemije koronavirusa, što je samo dodatno produbilo tu ideju. Upijao sam dela Rimskog-Korsakova i Berlioza kako bih što bolje razumeo „pravila“, prisetio se za BBC.

Sama struktura baleta pomogla mu je. Umesto da komponuje duge simfonijske deonice, zamislio je da „Mythologies“ funkcioniše kao da je pop album.

„Svidela mi se ta mogućnost novoga, ta šarenolikost, eklekticizam, sloboda u čitavoj toj strukturi. Težio sam da stvorim u muzici užasnu tenziju, koja će ishodište imati u smirenju, sreći.

Pišući tokom lokdauna, u izolaciji, Bangalter nije znao ništa o procesu rada samih baletskih umetnika. I zato mu je prvi odlazak na probu bio pravo otkrovenje:

„Moj omiljeni trenutak bio je kad sam, posle višemesečnog samotničkog iskustva, video kako 55 muzičara s 20 igrača izvodi moju muziku. Bilo je neverovatno videti živi teatar ponovo, posle toliko meseci samoće“

Iako su kritike bile podeljene, pa je tako kritičar Radio Fransa kazao kako je muzika „poput lošeg holivudskog saundtreka“, bilo je i onih koji su ga okarakterisali „divnim i bez mane“, Bangalter je prepustio „presudu“ onim običnim slušaocima.

I svi oni mogu da čuju muzičarevo delo, s obzirom da je uoči Uskrsa objavljen na Vornerovoj Klasik etiketi. Uz prizvuke Vivaldija, Monteverdija, Bernarda Hermana, čuje se tu i ona specifična zvučna domišljatost, koja je bila tako karakteristična za Daft pank.

Počeli smo s mašinama, a onda se udaljili od istih

Zanimljivo je da se album pojavio u isto vreme kad i dopunjeno, luksuzno reizdanje albuma Daft panka „Random Access Memories“, povodom desetogodišnjice od originalnog izlaska, prepuno demo snimaka i neiskorišćenih numera.
Odluka da zaviri iza zavese mogla je da se donese samo nakon raspada benda:

– Daft pank je bio projekat koji je s nama, kao robotima, izbrisao granice između realnosti i fikcije. I dok smo trajali, bilo nam je važno da se držimo tog narativa. A kad se priča okončala, bilo mi je interesantno da otkrijem onaj deo kreativnog procesa koji nije baziran na algoritmu. Kao duo čitavo naše putovanje bilo je istraživanje. Počeli smo s mašinama, a onda se udaljili od istih. Volim tehnologiju kao sredstvo, ali ponekad me i samog plaši ta priroda veze između mašina i nas samih.

Osvrće se i na debatu oko upotrebe veštačke inteligencije u stvaranju muzike, i nije na strani niti onih kolega koji to nazivaju budućnošću, ali ni onih, poput Nika Kejva, koji je nazivaju travestijom.

– Moja briga oko veštačke inteligencije daleko prevazilazi polje muzike. „Odiseja u svemiru“ je verovatno moj najomiljeniji film, a način na koji je Stenli Kjubrik prezentovao sve i danas važi. Jer, postavlja ono pitanje koje i mi danas postavljamo – da li tehnologija vodi tome da čovek postane višak?

Tomas Bangalter na kraju poručuje i da su svi oni koji su smatrali da su Daft pank, bez pogovora, prigrlili digitalnu kulturu, bili u krivu.

– Čini mi se kao da je lik robota nalik umetničkoj instalaciji Marine Abramović koja je trajala 20 godina. Pokušavali smo da koristimo mašine kako bismo izrazili nešto izuzetno dirljivo, nešto što mašina može, a čovek ne može da doživi. Uvek smo bili na strani čovečanstva, a ne tehnologije. Ali, koliko god da sam voleo taj svoj lik, poslednja stvar koju bih voleo da budem u svetu u kojem živimo, sada 2023, jeste da budem robot.