Kako se fotografišu mitska bića, legende i verovanja

Baziran na geografskoj oblasti Kučeva i Majdanpeka, „Muma Paduri“ je svojevrstan foto-esej o Vlasima, njihovoj kulturi i istoriji, usredsređen na magijska verovanja i obrede, kao i na kult mrtvih. Izložba publiku vodi na nesvakidašnje putovanje kroz šume i pejzaže koje su vekovima naseljavali vampiri, zmajevi ili vile… sa sveprisutnom figurom Muma Paduri – šumskom majkom, zaštitnicom prirode i ženom koja se može pretvoriti u bilo koju životinju i stvoriti bilo gde na vlaškoj teritoriji, a koja i dan-danas živi u usmenoj tradiciji na desetine Vlaha koji tvrde da su je videli. Fotograf Đoan Alvado krajem 2019. godine boravio je u istočnoj Srbiji, a projekat „Muma Paduri“ nastao je kao rezultat umetničke rezidencije u okviru programa mobilnosti klastera EUNIC Srbija.

* Zbog čega vas zanimaju magija i magijski rituali, i kako fotografija kao medij može da ih ‘uhvati’?

– Privlače me čovekova verovanja u najširem smislu, magija je samo mali deo onoga što su čovekova verovanja koja sežu u duboku prošlost od kad postoji sećanje. Osim magije privlači me mitologija i mnoge druge suštinske stvari. Mislim da je religija zamena za neka od tih verovanja. Zanimljivo je da su sva ta verovanja manje-više ista ili slična u svim kulturama. Možda su u Srbiji rituali i verovanja u natprirodno evoluirali na jedan, a u Španiji na drugi način, ali sve to dovodi do pitanja kako se čovek odnosi prema nepoznatom. Zanima me odnos prema prirodi, prožimanje i preplitanje prirode i čovekovih verovanja. Dok sam radio seriju fotografija o vlaškoj magiji, uvideo sam koliko je u njenoj suštini dubok odnos prema prirodi, ima rituala koji se održavaju u reci, na tačno određenim mestima u nekoj šumi. S druge strane ima stvari koje se ne mogu fotografisati, Muma Paduri ne može da se fotografiše, kad sretnete ljude koji veruju u đavola, znate da to ne možete da fotografišete eksplicitno. Mislim da ne bih ni voleo to da radim. Hoću da kažem da ne želim takvim ritualima da prisustvujem, niti želim da tako nešto ogoljeno fotografišem. Nekoliko godina sam radio na ovom projektu, pre toga sam radio na Kritu, gde se nalazi pećina u kojoj se, prema mitološkim kazivanjima, rodio Zevs, onda su Zevsa zamenili neki drugi bogovi, ali to se ne može fotografisati. Pokušavam da sva ta kazivanja predstavim simbolima, zanima me mistični asprekt prirode sam po sebi, kao što je recimo kamenje, pećina, šuma i odnos prema predacima, prema onom što je atavističko.

* Sličnih verovanja ima, ako se ne varam, i u Galisiji?

– Tako je. Trenutno radim upravo u Galisiji.

* Kakva je ta sličnosti između vlaške magije i onoga što postoji u Galisiji?

– Sličnosti svakako ima ne samo u Galisiji, već i u Rumuniji, a verovatno i u Bugarskoj. Svojim fotografijama želim da govorim o univerzalnoj i konkretnoj temi: simbolima i njihovim značenjima. Trenutno sam u Galisiji, ali voleo bih da odem i u Rumuniju.

* Kako gledate na to da su tradicionalne crkve poput katoličke ili pravoslavne u nekim periodima svoje duge istorije koketirale sa magijom?

– Mnogo sam o tome razmišljao. Današnje hrišćanstvo u svim svojim izvedenicama je neke magijske elemente uklopilo u svoja verovanja. To je prirodan proces. Kad sam radio na Kritu, video sam da je hrišćanstvo preuzelo mnoge elemente iz klasične grčke mitologije, kao što je i Zevs zauzeo mesto prethodnog minojskog boga, hrišćanstvo je samo poslednji sistem verovanja toku duge istorije ljudskog roda. S druge strane, mnogi ljudi koji praktikuju magiju se izjašnjavaju kao verujući, sve je isprepletano. Upoznao sam neke veštice koje su u svojim ritualima zazivale Isusa. Reč je o narodnim verovanjima koja su tu da bi se uspostavio odnos sa nepoznatim. Neke stvari se ne mogu objasniti, a ljudi su ovako ili onako nastojali da ih tokom istorije objasne na različite načine.

* Mislite li da se s napretkom civilizacije iskonsko ljudsko verovanje u natprirodno izmenilo, ili je u suštini ostalo isto?

– Nisam nikakav stručnjak, ali mislim da posedujemo spoznaju o drevnim kulturama koje sežu ko zna koliko stoleća u nazad. Čovek se verovatno i pre postojanja, recimo Muma Paduri, plašio šume i životinja u njoj. Verovanja koja sežu hiljadama godina u nazad prate i današnjeg čoveka. Mitovi evoluiraju. Tanka je linija između mita, legende, Boga, religije. Na Kritu nisam recimo uvideo da besmrtni bog može postati smrtan. Ukoliko čovek prestane da veruje u njega, on nestaje. I dalje ostaje nepoznato kako čovek od iskonskih vremena percipira prirodu i njene elemente: stenu, reku, vodu. Uživam putujući unazad i otkrivajući sva ta nagomilana značenja.

* Snimili ste i veoma zapaženu seriju fotografija o muslimanima na Kubi.

– Da. To je bilo malo drugačije. Na tom projektu sam radio između 2014. i 2016. Tada sam tragao za gotovo potpuno nepoznatim pričama i hteo sam da radim nešto što niko pre mene nije radio, da to bude potpuno neočekivano. Tada sam radio za novine i časopise. Do tada nisam znao da muslimana na Kubi uopšte i ima, kad sam stigao tamo čak ni Kubanci u Havani nisu znali da me upute. Kad sam otkrio te ljude, sve mi je bilo neobično, budući da o islamu nisam znao gotovo ništa. Naravno, islam je na Kubu dospeo zahvaljujući stranim uticajima, ali naišao sam na otkačenu mešavinu svega i svačega i slikao nešto što mislim da ne postoji nigde na svetu. Recimo, jedna žena je pokrivala glavu, ali je otkrila dekolte ili božićna jelka sa zastavom Saudijske Arabije. Mislim da je malo mesta na svetu s takvim kontrastima.

* Kako vidite budućnost fotografije, hoće li je nove tehnologije uništiti?

– Slikam digitalnu fotografiju. Vidim da se više ljudi nego ikad bavi fotografijom i slika odlične slike. Postoji uvreženo verovanje da fotografija treba da oslikava stvarnost. Mislim da ipak nije tako. Navikli smo na lične i novinske fotografije, a sada se polako pojavljuju ljudi koji iz zadatog šablona iskoračuju. Filtriram iz stvarnosti ono što mislim da treba i slikam fotografije. Činjenica je da novinska i revijalna fotografija polako nestaje jer se ne plaća. S druge strane sve više ljudi slika. Ima svega. Fotografija je beskonačna. Ima dobrih škola fotografije i festivala. Pozitivno je što se digitalna fotografija demokratizovala i srušeni su mnogi stereotipi, što opet ne znači da ste fotograf ako imate u ruci kameru. Ne želim da imenujem časopis koji ima žuti kvadrat, ali decenijama je vladao sterotip da bogati beli čovek treba da slika crnce, ili u slučaju ratova fotografi iz SAD ili Evrope slikali su prizore sa ratišta u Palestini ili negde drugde, a na mesto događaja doalze sa već uvreženim stereotipima o tome što će tamo zateći. Tako je bilo decenijama. Meni se to ne dopada i nastojim da to ne činim.

O sagovorniku

Đoan Alvado (Altea, 1979) je fotograf koji od 2005. godine živi u Barseloni. Njegov rad je usmeren na dugoročne projekte sa antropološkim fokusom na prirodu i njenu vezu sa čovekovom verom kroz različite slojeve istorije. Njegova dela, izlagana u galerijama i na festivalima u više zemalja, nalaze se u privatnim i javnim kolekcijama. Neke od njegovih fotografija objavljene su u različitim medijima, kao što su Newsweek, CNN, The Washington Post, The Guardian, Der Spiegel, El País i mnogi drugi, a za svoj rad dobio je i prestižna priznanja.