Kako smo propali mali Nemanja i ja

– Znam. Da pišeš kako si ispala glupa.

– Da.

– Pa, kad ne čitaš tekst do kraja…

Bila sam na ivici da svojoj jačoj polovini juče uzvratim onako kako se obično častimo citatima-rimama iz filma „Kako je propao rokenrol“ – znate onu scenu pri kraju prve priče kad Bata Živojinović (Klaja) ukori svog asistenta Žiku (Ratko Tankosić Sarma) dok nosi transparent protiv njega „Štrajk – Dole Klaja“. E, tu. Nije za novine ali je dobra rima…

Ali, suzdržala sam se, zahvalna što makar znam šta ću da stavim u lid teksta dok sam s mukom pokušavala da iz memorije dosledno izvučem kako se tačno odvijao moj tok misli kad sam ujutru na kolegijumu na viber grupi videla da Draža piše: „Kultura mož’ da napravi temu s vajarima o izjavi Vesića da će moći puno da nauče od Rukavišnjikova“.

U startu sam prevrnula očima budući da su drugi mediji već načeli tu temu, a i kome više nije muka od Vesićevih sumanutih ideja. Ionako ga je baš briga za sve i u fazonu je „može mi se“. Kažem to i Ivani, urednici kulture, i da ću ja da vidim kako bi možda ta tema mogla da se uradi iz drugog ugla. Sve ovo uz slavodobitnu konstataciju kako sam baš super i pametnija i od glavnog urednika i urednice kulture što hoću da idem korak ispred. Nije mi padalo na pamet da pogledam dalji tok konverzacije na viber grupi, gde je prvobitno tema Vesić /Rukavišnjikov preformulisana u rubriku pitanje – odgovor.

Već sam uostalom poslala poruku istoričaru umetnosti Branislavu Dimitrijeviću, teoretičaru umetnosti Stevanu Vukoviću i piscu i vizuelnom umetniku Dejanu Atanackoviću. Za njih pouzdano znam da će i sami nabaciti neku svoju opservaciju, pa ću se nadovezati na to i dalje granati temu.

– Oh, odlično… – pomislih.

Nije prošla sekunda, stiže mi SMS-om link od Branka Dimitrijevića – portal 021.rs: „Ruski vajar pravi repliku Stefana Nemanje ispred Železničke stanice u Novom Sadu.“

Da li je moguće? Pa, ovo je sjajno. Znala sam da ima dalje i da sam u pravu. Forvardujem link Stevanu. Odgovara odmah.

– Ovo je stvarno fantastično. Jedva čekam dalji razvoj tog projekta „Replikanti“ Aleksandra Rukavišnjikova, koji će verovatno uključivati i repliku replike spomenika Stefanu Nemanji ispred železničke stanice u Kragujevcu, pa repliku replikine replike ispred železničke stanice u Trsteniku. I tako unedogled.

Odgovaram mu sa „lol“.

Pomislim u trenu da nije možda fejk njuz, ali tako sam mislila i za gondolu, i za palme na Kalemegdanu i kad se Stefan Nemanja umesto s krstom u ruci ispostavio sa mačem, samo sam izgubila dragoceno vreme proveravajući. Koliko se nezamislivih stvari uostalom ovde već desilo „mali Nemanja“ je ništa.  Pa, evo i ovi ljudi što komentarišu ispod teksta pomislili da je fejk, a nije… Zazvoni mi, doduše, u trenutku ono „prema nezvaničnim podacima“, ali kako čitam dalje, ne i do kraja, tekst, deluje sve normalno, to jest, očekivano nenormalno.

„Izgleda da Nemanja voli da čeka vozove koji ne dolaze“ – smejem se čitajući komentare čitalaca ispod i paralelno pišem sagovornicima da je najbolje da batalimo Vesićeve izjave nego da se fokusiramo na ovog „malog Nemanju“. Razmišljam usput i kako sam garant prsla kad mogu da se smejem tome što ćemo da pocrkamo od zagađenja, od korone i u totalnoj ružnoći ali me prekida poruka urednice koja mi sugeriše da mogu da podelim posao sa koleginicom Unom. Samouvereno, pošto, kao što kao sam već pomenula, „idem korak napred“ ne odgovorim joj, ali gordo pomislim kako nema razloga da delim posao kad sam već uveliko zagazila u temu koja ima da bude „ma, lutka“ u odnosu na njen i Dražin predlog.

Pošaljem Stevanu SMS da Vesić s ovom novom idejom u stvari ima koncept i dopunim sve emotikonima.

– U potpunoj deflaciji bilo kakvog smisla i značenja – uzvrati mi, dodajući da je to zapravo „umetnost cinizma prema bilo kakvom konceptu originalnosti te da ga sve podseća na babuške, to jest ‘martrojoška princip'“.

– Verovatno možemo očekivati da u nekoj hiljaditoj verziji Stefan Nemanja ima svega par centimetara.

Šaljem Stevanu opet lol i pitam da li ima nešto protiv da sve spojim u izjavu. Nema, kaže…

Pa, odlično mi ide… Još samo da javim Dejanu i Branku da se i oni drže ove „moje teme“ i da javim „šefu“ šta spremam.

– Ma, Ćuk, to je verovatno prvoaprilska šala, fejk njuz… –  uzvratio mi je Draža na moje ponosno izlaganje.

„Kako šala?“, pomislih dok je osećaj blama lagano počeo da me obuzima… „Ma, nema šanse…“, tešila sam se dok sam već mahnito tražila kontakte ljudi s portala 021.

Kad mi se njihov urednik Slobodan Krajnović javio i na moje direktno pitanje u vezi s tekstom kazao da će mi ubrzo poslati broj telefona novinara Zorana Strike, bilo mi je jasno da je on moj aprililili. Priznala sam mu da sam nasela i delimično do koje mere. Ponovo sam zvala sagovornike da im javim kako sam ih nehotice dezinformisala, ali su oni to već i sami shvatili. Dejan me je utešio da bi on napisao tekst o tome, a ja ga zamolila da me ne muči nego da mi, ako može, kratko odgovori na to kako komentariše to što Vesić kaže da naši vajari mogu mnogo da nauče od ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova. Da ne bismo probili rokove, rado sam prihvatila Uninu pomoć, a Draža se javio s idejom da sve to što se desilo lepo i napišem.

– Kako ja sad da se setim svega? – probala sam da se odbranim.

– Ne treba to puno. To ti je, Ćuk, reporterska beleška…

I, uopšte se nije se šalio…