Kako smo ušli u političko-ideološko-etički kupleraj

U ovoj predstavi prvi put na zajedničkom rediteljskom zadatku našli su se Jelena Bogavac i Nenad Todorović. Njihova saradnja proizašla je iz ovogodišnjeg 52. festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, čiji je domaćin bilo NP Priština. U razgovoru za Danas, vođenom posle generalne probe kojom su oboje bili zadovoljni, jer predstava „idejno funkcioniše“, Jelena Bogavac i Nenad Todorović pričaju o radu na ovom komadu zasnovanom na dokumentima iz knjige Jovana Bojovića „Podgorička skupština 1918“, krizi identiteta na prostoru bivše SFR Jugoslavije, propasti srpskog pijemonta…

* Zbog čega ste se odlučili baš za ovu srpsko-crnogorsko-jugoslovensku priču?

Nenad Todorović: Kosovo je epicentar potresa zvanog „raspad Jugoslavije“, a pri tom je i epicentar srpskog nacionalnog bića – naše vertikale. Mi nismo postmoderan narod, kao što su to neki koji su sastavljeni od principa kopanja po sopstvenoj istoriji da bi se našle identifikacione tačke naroda. Mi smo pozorište sa Kosova, što govori da imamo svako pravo da progovorimo o stvarima koje se direktno tiču onog što se naziva identitet nacije ili identitet jedne multiplemenske nacije.

* Da li se suština predstave može svesti na naslov teksta istoričara Dušana T. Batakovića „Od snova predaka do košmara savremenika“?

Jelena Bogavac: Nama je taj tekst jako važan i nalazi se u materijalu za najavu predstave.

NT: Bukvalno je to to. Napravili smo dajdžest istoriju raspada identiteta jedne države u 20. veku. Ovo je kratki prolaz kroz 20. vek, ali ne samo Crne Gore.

* Zbog čega „san predaka“ igra muški, a „košmar savremenika“ ženski deo glumačke ekipe?

JB: U razgovorima vođenim u ekipi došli smo do toga da kad politika, jako uslovno rečeno, počinje da dobija svoj „ženski“ oblik, postaje egzistencijalistička i u praksi se svodi na to gde će dete da mi se školuje, da li ću izgubiti posao, od čega ćemo da živimo, šta ćemo da jedemo… A kad nacionalno pitanje biva zamenjeno neoliberalnim tržišnim pitanjem, to se u odnosu na našu patrijarhalnu istoriju može nazvati nekim novim uvrnutim matrijarhatom. On ne mora direktno da se odnosi na ženski rod koliko se odnosi na ženski princip u vođenju ili kreiranju državne politike. Kad je državna i državotvorna politika politika preživljavanja ili boljeg prodavanja i kad nacija izlazi na tržište, takva politika više nije nacionalna. Ona je neoliberalna – ima cenu i zapravo je još jedan od mnogih artikala u prodaji u ustanovljavanju novog narodnog ili sveživućeg ropstva. U razgovorima o predstavi došli smo i do zaključka da se nacionalna katastrofa iza nekog ratnog ili političkog sukoba završava time da žene ostaju same i da, kad ih ostave glave njihovih nacija, postaju prostitutke. To smo videli u svim ratovima kakvih ovde imamo dosta, pa možemo da na osnovu primera iz savremene istorije razumemo da je na opštem planu ženska sudbina zapravo prostituentna. Žena ostavljena bez svoje nacionalne glave ide na tržište i pokušava da stvar usitni, umnoži ili replicira – da preživi. Život je nekako ženskija opcija od smrti i zato smo mi prosto hteli da ovu metaforu i polno učinimo vidljivom, a istovremeno da ne urnišemo istorijsku istinu da iza ratnih sukoba žene ostaju da rešavaju kom će se privoleti carstvu. One su zapravo globalna metafora koja čini ovu stvar političkim vicem, ali i istovremeno ukazuje i na njihovu stvarnu poziciju udovica posle svakog rata.

NT: Žene nisu tu zato što to ima veze sa njima, nego zato što je teško zamisliti kupleraj sa sedmoricom glumaca. Od romantizma do prostitucije samo postoji put. To je degradacija i entropija plemenitosti u tržištizaciju ideje, zbog koje smo na kraju krajeva ušli u političko-ideološko-etički kupleraj u kome sve ima svoju cenu.

* Čija je ideja bila da se predstava radi na osnovu zvaničnih dokumenata – stenograma, skupštinskih odluka…?

NT: To je Jelenina ideja. Ona je imala tu knjigu, rekla je da je to fenomenalno i da mora da se radi. Ja sam bio šokiran činjenicom da ćemo to da radimo i dugo je postojala nedoumica, koja je kao moja sudbina Srbina sa Kosova – da se u ponedeljak probudim i čujem da su Srbi krivi za sve, u utorak da su to Albanci, a u sredu međunarodna zajednica i nikako da dođem do činjenice ko je pravi krivac. Tako je bilo i sa radom na ovoj predstavi. Ona kao dokument nije bila upotrebljiva u pozorišnom smislu. U tome je bila „najtvrđa unisonost“ – nedostatak opozicionog delovanja u vezi sa idejom ujedinjenja Crne Gore i Srbije, što bi nosilo neku vrstu akcije i kontraakcije. Međutim, Jelena je intuitivno prošla kroz proces frankcionašenja unutar te ideje, a kad smo dobili frakcije u pokretu za ujedinjenje, došlo se i do individualizacije.

JB: Onda smo u stvari uspeli da definišemo da svaka unisonost ima atom svog pucanja – opredmećenje sukoba koji će dovesti do razrešenja koje neće biti dobro i koje će zapravo biti priznanje poraza ideje. Analizirati Nušića ili analizirati crnogorsku skupštinu na krajnjem dramskom potencijalu našeg naroda svodi se na isto – stvorili, posvađali se, puklo, ostavili udovice, a one se predaju slučaju…

* Zbog čega je publika „saučesnik“ u skupštini – sedi, jede, pije s poslanicima, dobacuje im?

NT: Zato što su svi saučesnici u nacionalnom samozločinu. Ovo je zločin samoubistva u kome smo svi mi kao narod učestvovali, jer je svako od nas kriv za ovo što nam se događa.

* Kažete da su posle najave premijere na društvenim mrežama stigle rezervacije i iz Slovenije. Da li to znači da kriza identiteta na prostoru bivše SFRJ nije samo srpska muka?

NT: Sigurno da nije. Možete misliti kako je Slovencima kad su bili petnaest godina sami u toj prokletoj širokoj stepi zvanoj EU, a da su do juče imali nas kao zajednicu. Teskoba unutrašnjih sukoba nije samo pitanje porodičnih odnosa, pripadamo i nekoj široj slici.

JB: Stvar pripadanja stara je koliko i pleme, a pleme je staro koliko i ljudi.

* Šta za NP Priština, koje je od proterivanja iz matične zgrade 1999. do ulaska u Dom kulture Gračanica krajem 2014. igralo na svim (ne)mogućim zatvorenim i otvorenim mestima, znači „alternativni prostor“ za ovu predstavu koja je smeštena u „Zlatnu morunu“?

JB: To je tačnost lociranja problema na njegovo pravo mesto. Prva premisa scenografa Gorana Stojčetovića bila je da je najvažnije da smislimo gde se sve ovo događa. Tražili smo alternativan prostor kakav je fabrika duvana – Monopol u Podgorici, ali je ona privatizovana. Kad smo se odlučili za Beograd kao srce događaja mladog Pijemonta, bez problema smo locirali kafanu „Zlatna moruna“, u kojoj se rešavaju istorijske stvari nove omladinske generacije koja nas uvodi u prvu Jugoslaviju koja će ostaviti neverovatan utisak na nas tokom sledećih 150 godina.

* Kakvo reagovanje na predstavu očekujete u Crnoj Gori, ali i na Kosovu i Metohiji, gde takođe žive nacionalno samosvesni Crnogorci?

NT: Nama je namera da gostujemo svuda gde nas zovu, a i tamo gde nas ne zovu. Moram da kažem da sam i ja nacionalno samosvestan polu-Crnogorac, meni je majka od Vlahovića. Ovo nije pitanje Crne Gore, ovo je samo vrsta simboličkog gledanja na jednu lokaciju koja daje čitavu vizuru bivše Jugoslavije. Taj polet i zanos oko ujedinjenja bio je vrlo sličan i u Vojvodini, na Kosovu, u Makedoniji, samo što nemamo podatke o tome, jer su uklonjeni. Zato se ovde kao jugonostalgija pominje uglavnom nostalgija za Jugoslavijom nastalom u Jajcu koja je takođe vrlo problematična u legalističko-legitimističkom smislu.

* Kraj 20. i početak 21. veka smatraju se vremenom ubrzane globalizacije. Zašto se sad toliko priča o identitetu?

NT: Zato što ne postoji zdravo društvo koje nije zasnovano na kolektivnom identitetu. To nije anticivilizacijski stav. Naprotiv, on je procivilizacijski. To je jungovska teorija kolektivnog i nesvesnog. Naša vertikala, kojom se bavimo i koju branimo, nastavlja se kao etički model od Kosovskog boja kroz 27. mart. Tu nije u pitanju blatnjavo polje na kom su se tukli Turci i Srbi, nego zavet koji smo dali u kruševačkoj crkvi. Tu je naše sedište i težište istorije. Ono što je odgovor na ultimatum Austrije, na Trojni pakt 1941, odgovor je zauvek jednog naroda koji je imao tri faze svojih istorijskih, etičkih odbrana. Ako iza toga ne stojimo, ne stojimo iza sebe i rođene dece. Ja ne znam iza čega čovek treba da stoji ako ne stoji iza etičkog koda.

Bez provincijskog odjeka Beograda

Predstava „Ujedinjenje ili smrt“ u „Zlatnoj moruni“ igraće se 16, 19. i 20. novembra. U decembru su planirane predstave u Prizrenskoj bogosloviji i Domu kulture Gračanica, gde je trenutno sedište NP Priština, koje je u ovoj sezoni najavilo osam premijera. „Ujedinjenje ili smrt“ je prva od njih. „Ne mogu još da da govorim o kompletnoj sezoni, ali do kraja ove godine očekujemo radikalnu adaptaciju Čehovljevog komada ‘Tri sestre’, kao i svetsku praizvedbu dela slavnog irskog reditelja i dramaturga iz dablinskog Ebi teatra Konela Morisona, koji će i režirati predstavu. U zimskom delu sezone očekuju nas još dve kamerne predstave, koje bi kao ‘lako prohodne’ mogle da dođu do najmanjih, najudaljenijih srpskih enklava na Kosovu. Pokušavamo da napravimo repertoarsku kombinatoriku zasnivanu na klasičnom tretmanu repertoara, ali koja će imati i istraživačke predstave poput ove ‘Ujedinjenje ili smrt’, koja je detektiviranje same pozorišne forme. NP Priština ne može da sledi provincijski odjek Zvezdara teatra, Ateljea 212 ili bilo kog beogradskog pozorišta – mora da nađe sopstveni put i odgovori zahtevima naše publike“, kaže Nenad Todorović, v. d. direktora NP Priština, koje bi do kraja 2016. trebalo da pokrene kvartarni časopis o savremenim pitanjima u kulturi Agitart.