Kako su rođeni Čarli, Maks i njihovi roditelji

Moja supruga i koautorka Mari-Luiz Gej sedela je u našoj kući u Montrealu i osećala se tužno. Naša deca su napustila kuću i nismo znali šta da radimo sa sobom u tom velikom, praznom prostoru. Tako smo počeli da se sećamo vremena kada su deca bila mala, a mi bili mladi, i zajedno smo išli na izlete.

„Sećaš li se kada nas je uragan skoro potopio u Mejnu zato što nismo želeli da se evakuišemo kao i svi ostali?“ pitala je. „Da, sećam se“, rekao sam. „Hteli smo da vidimo kakav je uragan. I sećaš li se kad smo krenuli kanuom kroz močvaru punu aligatora?“ „Naravno da se sećam“, odgovorila je Mari-Luiz. „Svaki put kad bih videla aligatora, ti bi rekao da je to samo neki panj.“ „Rekao sam deci da ne stavljaju ruke u vodu, i oni su to poslušali“, podsetio sam je. „Zato i dalje imaju obe ruke.“

Pogledali smo se. Mi smo svakako bili loši roditelji koji smo stalno dovodili u opasnost našu malu jadnu decu.

„Voleo sam da me zaustavljaju zapatistički revolucionari u Čijapasu, u južnom Meksiku. Na barikadama, deca sa oružjem nisu bila mnogo starija od naših sinova.“

Pogledali smo se, Mari-Luiz i ja. Mislili smo na isto. To su bile dobre priče. To je zvučalo kao početak knjige.

Sutra ujutro otrčao sam iz kuće u moj studio, u kome radim, s mnoštvom priča koje smo pamtili. Počeo sam da radim. Ali najpre sam doneo neke odluke. Ko bi trebalo da ispriča priču? Jedno od dvoje dece – sigurno ne neko od odraslih. Nije zabavno kada odrasla osoba priča priču. Takođe, to treba da bude dečak. U našoj zemlji učitelji kažu da dečaci imaju više problema u školi, nisu baš dobri u čitanju i pisanju. Hteo sam da napišem priču u kojoj bi dečak bio pripovedač – on bi bio zvezda svoje priče.

Različite verzije priče su kružile između Mari-Luiz i mene dok nije nastala knjiga. Mali roman za uzrast od sedam do 12 godina koji neće rešiti svetske probleme, ali koji mladim čitaocima govori o radosti istraživanja sveta. To je način rešavanja problema.

Posle prve knjige, nastavili smo dalje. Malo selo na jugu Francuske, gde smo odveli decu iz velikog grada, u romanu „Ponovo na putu“. Leto bez ikakvog putovanja (nije bilo dovoljno novca) u romanu „Leto u gradu“, u kome moja dva dečaka istražuju svoj rodni grad kao da je to neka nepoznata zemlja. Zatim „Putujući cirkus“, smešten uglavnom na Balkanu.

Ove knjige su putovale na isti način kao i njihovi likovi. Deca ih čitaju u Kini, u Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskoj, Hrvatskoj – i sada upravo ovde u Srbiji. Veoma sam ponosan na to.

Priča se nastavlja. Sledeća knjiga vodi nas na Kubu, „ostrvo u obliku krokodila“, kako ga ljudi tamo zovu. Ponovo će, poput „Putujućeg cirkusa“, u njemu biti više političkih elemenata. Ali politiku uvek vidi dvanaestogodišnji dečak. Imamo mnogo toga da naučimo od njega.

Autor je poznati kanadski romansijer i scenarist, autor serije romana za decu i mlade „Putovanja s mojom porodicom“ koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs

Prevod sa engleskog: Nataša Jović