Kakva je bila filmska 2023. za Danas govore Dimitrije Vojnov, Ana Vučković Denčić i Vesna Perić: Štrajk, farsičan izbor našeg kandidata za Oskara, radikalna ostvarenja

Dimitrije Vojnov, dramaturg, scenarista, filmski kritičar

Iza nas je veoma bolna godina u kojoj je bilo jako teško koncentrisati se na ono što nam pruža umetnost jer su nas događaji u stvarnosti pomerali iz temelja, i terali da preispitamo sebe i svoje prioritete.

U tom smislu, na globalnom nivou najznačajniji događaj jeste štrajk holivudskih scenarista i glumaca, ne samo zbog toga što je pokušao da pravednije raspodeli prihode od novih tehnika emitovanja dramskog sadržaja već zato što je ozbiljno otvorio pitanje veštačke inteligencije. Dok su pisci kao autori uspeli da se zaštite opštim odredbama zakona, glumci kao interpretatori nisu. Veštačka inteligencija još uvek nije u prilici da ozbiljno ugrozi filmadžije ali je unela seme razdora i straha među njih kao ljude.

Voleo bih ipak da priču o ovoj godini zaključim optimistički.

Uprkos tome što je tehnički izašao 2022. godine na venecijanskom festivalu, sezonu filmskih smotri iza nas obeležio je diplomski film Matije Gluščevića i Dušana Zorića „Da li ste videli ovu ženu“. Podsetio nas je da su mladi autori nosioci svega onoga najboljeg i najinteresantnijeg u našoj kinematografiji, ali nam je i pružio nešto što je nedostajalo poslednjih godina a to je razbarušen mladalački debi koji je „lud“, koji će nekima delovati kao „iživljavanje“, koji nije starmali i usmeren ka tome da se naš autor zakači na uspeh neke inostrane mustre za osvajanje nagrada.

Film bi sam po sebi vredeo ovakav kakav je, ali činjenica da je prikazan na veoma uglednom, i meni lično veoma referentnom festivalu u Veneciji, pokazuje da autorska hrabrost i rediteljsko znanje na kraju moraju biti nagrađeni, i da nikada ne izlaze iz mode.

Ovaj film je bio među naslovima koje je američki esnafski list Variety izdvojio kao potencijalne kandidate za „oskara“ van engleskog govornog područja.

Izbor našeg kandidata ove godine bio je farsičan, i na neki način bio je jedna umanjena i groteskna verzija sadašnje izborne krize.

Možda, život ne imitira umetnost, ali u slučaju glasanja, život u Srbiji svakako imitira naše umetnike.

Ana Vučković Denčić spisateljica, novinarka, scenaristkinja

Mislim da ne bih mogla da izdvojim jedan ili dva filmska utiska ove godine, pa ću napraviti nekakav miks, a nadam se i dobar izbor. To nisu bili samo filmovi, već i filmske knjige, među njima Delon i Hofmanijana. Jedna knjiga je pripovest o čuvenom glumcu, a druga scenario u prozi Andreja Tarkovskog. Od istog izdavača izdvojila bih i knjigu Logika slika Vima Vendersa, čiji mi je i film Savršen dan baš prijao, kao nekom ko voli filmsku meditativnost i rokenrol. Dopale su mi se izložbe u Jugoslovenskoj kinoteci, pogotovo ona o Miji Aleksiću i Mići Popoviću. O slikaru Mići Popoviću nisam mnogo znala kao o filmskom autoru, pa mi je filmska retrospektiva pomogla da to ispravim. Ovu godinu je objektivno obeležila polemika o Barbi i Openhajmeru, ali su mene više zanimali domaći dokumentarci, među njima dva posebno dobra – Flašaroši Nemanje Vojinovića i Prizvan i pozvan Luke Papića i Srđe Vuča. Flašaroši je film koji je autor snimao više godina i koji govori o deponiji u Vinči i ljudima koji tamo rade i žive.

Ove godine Flašaroši su koincidirali sa uspešnim i odličnim filmom Čuvari formule, koji je po mom osećaju trebalo da bude naš kandidat za Oskara. I jedan i drugi film vraćaju nas u Vinču na dva potpuno različita načina, a u bližu apsurdnu i sumanutu prošlost vraća nas dokumentarni film Prizvan i pozvan, koji humorno govori o pet različitih bivših predsedničkih kandidata, koji su učestvovali na prvim višestranačkim izborima 1990. Volela bih da čitaoci imaju priliku da ovaj film vide opet, kao i moj omiljeni film ove godine, debitanstski film Tragovi Dubravke Turić. Ova hrvatsko – srpsko- litvanska koprodukcija priča je o antroploškinji, u tumačenju maestralne Marije Škaričić, koja ponirući u svet stećaka i tragova na njima, istražuje sebe, svoju porodicu i uspomene. Njena antropološka studija prerasta u intimnu. Neobičan film, baš moja šolja čaja, delikatan suptilan, snažan, film koji se igra simbolima, arhetipima i tako dolazi do metafizičkog i katarzičnog.

Vesna Perić, filmska kritičarka Radio Beograda 2

U filmu „Ne očekujte previše od kraja sveta“ Radua Žudea, Rumunija je slepo crevo EU kolposkopski slikano kroz vizuru Anđele, atraktivne asistentkinje tv produkcije koja oduška pronalazi u snimanju opscenih tik-tok videa. Poput izvrnutog Skorsezeovog Taksiste, ona kruži automobilom kroz Bukurešt, psuje, čita i citira Getea… Naturalističko tkivo prokrvljeno meta-filmskim elementima u krupnozrnoj crno-beloj fotografiji.

„Indigo kristal“ debitanta Luke Mihajlovića poetizuje trep supkulturu u naturalističkom kontekstu, narko miljeu savremenog Šapca. Ovo je posveta kako film noiru tako i Novom Holivudu. U dokumentarističkoj fakturi slike i istovremeno u atmosferi oniričnosti, ističe se i mlada, eruptivna generacija glumaca na čelu sa Denisom Murićem i Pavlom Mensurom.
Asja Zara Lagumdžija kao glavna junakinja Iman u filmu „Ekskurzija“ minimalističkim sredstvima donosi lik nevine, čiste, inteligentne štrkljaste devojčice dečačkog lika koja vapi za validacijom među vršnjacima i stoga izmišlja da je imala prvi seksualni odnos i da je ostala trudna. Bosanskohercegovačka rediteljka Una Gunjak sa nežnošću i empatijom poput Gasa Van Santa prati intimu ranjivih tinejdžera.