Kamenorezac

Dvojica Kara Aginih sinova stavila su u dlan majstora Avda jedan zlatnik iz perioda Republike i rekli da će mu, ako spomenik bude veličanstveniji od onog koji je napravljen za oca neprijateljske porodice, dati još tri zlatnika po završetku posla.

Vodili su Avda po obližnjim potocima i brdima i pokazivali mu kamenje koje može da izabere.

Kada je u zemlji natopljenoj vodom na južnoj padini video kako viri sjajni mermer, Avdo je, ne mogavši očima da veruje, rekao da dugo nije video tako lep kamen.

Vukli su sa šest upregnutih konja mermer vezan sa šest konopaca i doneli ga u selo strpljivo menjajući usput užad koja su pucala.

Oko mermera su se znatiželjno okupili starci, mladi i deca.

Stariji su rekli da su ovako ravan i obrađen mermer ranije često sretali i da su ga ljudi iz drugih sela nosili i stavljali ga u temelje svojih kuća, džamija i česama.

Na visoravni je bilo mnogo kamenja, ali nije bilo mnogo mermera.

Obrađene stene su bile ostaci iz osmanskog perioda, ali mermer je bio stariji, od kada su ovde vladali Vizantinci, donosili su ga izdaleka i koristili za građevine.

Vrlo verovatno su i ovaj mermer Vizantinci obradili i uglačali, učinili da bude okrugao kao točak, ali čudno je bilo to što na njemu nema nikakvog natpisa.

Misleći da je natpis možda na drugoj strani, opet su ga uspravili uz pomoć konja, pa su isprali vodom donju stranu prekrivenu blatom, mahovinom i crvima.

Kada se na mermeru, na strani koja vekovima nije videla sunce, ukazao dubokim linijama urezani krst, gledali su ga zaprepašćeno i oklevajući.

Oko krsta su bile ispisane reči nekim zaboravljenim alfabetom.

Nadali su se da će se na mestu gde je bio tako lep kamen pojaviti blago, a pošto ga nisu našli, ostala je još verovatnoća da je iza kamena ostala kletva.

Stariji su rekli Kara Aginim sinovima da odnesu mermer i vrate ga na isto mesto, kako selo ne bi zahvatila neka nevolja.

Gde je moglo da se vidi da se na muslimansko groblje postavi hrišćanski krst?

Majstor Avdo se usprotivio.

Pitao je seljake, koji su samo zbog vojne obaveze imali priliku da odu daleko i vide veliki grad, da li među njima ima nekog ko je služio vojsku u Istanbulu.

Dobro, ima li nekog ko je služio u Trabzonu?

Jedan je istupio, rekao je da je služio vojsku u Trabzonu i da je to najlepši grad u Turskoj – biće da drugi nije video.

Na pitanje je odgovorio da zna za Fatihovu džamiju u Ortahisaru, da je tamo, naravno, klanjao podnevni namaz kada je imao slobodan dan.

Avdo je posle objasnio.

To nije oduvek bila džamija, već je izgrađena kao crkva.

Tamo su hrišćanski kraljevi pravili ceremonije krunisanja i tamo su održavane sahrane kraljeva.

Kada je sultan Mehmed Fatih osvojio grad, pretvorio je crkvu u džamiju, baš kao što je ranije u Istanbulu uradio sa crkvom Aja Sofija.

Dajući i primere drugih gradova, Avdo je rekao da je bio svedok da je na mnogim mestima muslimanski mihrab napravljen od hrišćanskog mermera.

Starci su nezadovoljno pokušavali da objasne da se zvanični turski naziv sela Konak Gormez pominje u izvorima iz osmanskog perioda, ali da su ga svi na visoravni znali po kurdskom imenom Šekan i da im je to dovoljno.

Avdo je uporno nastavio da je i Hajmana, naziv visoravni na kojoj žive, poticao od hrišćanskih Jermena, da su Jermeni za sebe govorili Haj, ali je gomili koja ga je slušala ponestalo strpljenja.

Oštro su rekli Avdu da prestane da ih ponižava i da, umesto porekla njihovog sela, istraži svoje poreklo, a onda su otišli.

Rekli su da znaju da je ovde došao pre godinu dana, ali da ne znaju gde je pre toga živeo niti kojeg je porekla.

Kako je moguće da je jedan kamenorezac išao na tako daleka mesta i govorio tolike jezike?

Avdo im je rekao da ne zna odakle potiče, da je rastao kao siroče i da je u svakom gradu u kojem je bio od detinjstva mešao s različitim jezicima, te da je zbog toga naučio kurdski, turski, arapski, jermenski, sirijski i grčki.

Prevod sa turskog: Ida Jović

Autor je poznati kurdski pisac iz Turske i predsednik Međunarodnog PEN, pisac romana „Kamen i senka“ objavljenog u izdanju Arhipelaga.