Kan je opasan za visokobudžetni film

Naravno da se dešava da ponekad i oni omanu, i da tada moram da ih odbijem, ali moj posao nije da nekome kažem da je njegov film dobar ili loš, već da li treba da bude prikazan u Kanu ili ne. Najgori deo mog posla je kada treba nekom reditelju, a većina njih su moji prijatelji, da kažem da neće biti u Kanskoj selekciji.“

Prema njegovim rečima, izbor filmova za Kan počinje prvog dana po završetku festivala.

– Video sam jedan odličan film u junu prošle godine. Pozvao sam producenta i rekao mu da bih želeo da prikažem njegovo ostvarenje, ali da je festival tek za 11 meseci. On mi je odgovorio da može da sačeka – kaže kroz smeh Fremo, koji tokom godine pogleda više od 800 filmova, dok njegov ceo tim razmatra ukupno 1.700 ostvarenja.

Ali selekcija nije konačna do poslednjeg trenutka.

– Za „Vavilon“ Alehandra Gonzaleza Injaritua odlučio sam se dva dana pre konferencije za novinare na kojoj je trebalo da saopštimo selekciju festivala. Isto je bilo i sa poslednjim ostvarenjem Aleksandra Pejna „Nebraska“. Najbolja stvar za festival je da imate odlične filmove nepoznatih reditelja ili odlične filmove odličnih reditelja. To se retko dešava. Dok sam gledao „Nema zemlje za starce“ braće Koen, već na početku filma sam se molio da ima isti kvalitet do kraja. Tako je i bilo. Pozvao sam ih istog trenutka i rekao da hoću da vidim njihov film u Kanu. Ali tako nešto baš retko činim – objašnjava Fremo, inače direktor Instituta Limijer.

On napominje da nije pesimista kada je budućnost filma u pitanju, te da je odrastao '70-ih i '80-ih godina kada se takođe predviđala smrt filma.

– Tehnički film jeste umro, ali ove godine mi proslavljamo 120 godina od nastanka izuma braće Limijer. To danas nije ista stvar. On je digitalan. Ima ljudi koji i dalje rade na 35-ici, kao što su Stiven Spilberg, Kristofer Nolan i, naravno, Kventin Tarantino. Ali da li se jezik filma promenio? Nisam siguran. Da li je tehnički deo filma superiorniji u odnosu na poetski? Nisam siguran. Prva rečenica Prustovog romana „U potrazi za izgubljenim vremenom“ glasi: „Mnogo godina sam rano išao u krevet“. Bilo da je 1906. ili 2015, morate da napišete jednu rečenicu, bilo da to radite olovkom ili na kompjuteru. U filmu je isto. Tehnologija i specijalni efekti su danas previše važni, ali film je jedna velika laž. Kada gledate „Lorensa od Arabije“, kamera je u pustinji, kada gledate „Apokalipsa danas“, možete tačno da izbrojite koliko su helihoptera imali. Danas je to mnogo drugačije. Za ratni film je dovoljno da neko sedi za kompjuterom. To nije ista umetnost. Kanski pobednik „Zimski san“, bilo da vam se sviđa ili ne, snimljen je na isti način, istim stilom, koji prati sve velike autore u istoriji filma. Mislim da tako nešto nije mrtvo – priča selektor.

Kako kaže, tendencija u zadnje vreme na Kanskom festivalu je da i dalje postoji želja za pripovedanjem priča na čist način. Ipak, jako ceni Giljerma del Tora i smatra da je „Bitka za Pacifik“ jedan od najboljih filmova u poslednjih nekoliko godina.

– Zato što je on Žorž Melijes, Bergman, Breson, Renoar… oni su Limijer – život sam. Za njih je film uzeti sam život i takvog ga prikazati publici. Žorž Melijes, Holivud, Felini… pokušavaju da ponovo izmisle život. To nisu opozicije. To je ono što čini film – i Limijer i Melijas – ističe direktor.

Na pitanje zašto onda nije prikazao „Bitku za Pacifik“ u Kanu, kaže:

– To je veliki i skup film. Da li zaista mislite da će studiji u Holivudu kada potroše više miliona dolara, da dovedu film pred kritičare, koji gledaju film u pola devet ujutru i koji mogu da ga ubiju dva sata kasnije? Što se ponekad dešava u Kanu. Nekada zbog pravih, ali nekada i zbog loših razloga. Kritičarima se nije dopao „Antihrist“ Larsa fon Trira. Bukvalno su ga ubili. Taj dijalog sa kritičarima i njihov značaj je posebna čar Kana. Ponekad je opasno za visokobudžetni film da bude u Kanu i moj posao je da ih zaštitim, zato što želim da se njihovi reditelji vrate. Giljermo del Toro se takmičio u Kanu sa „Panovim lavirintom“. Mislim da sam dobro uradio svoj posao – ističe Fremo.

Ni novi Injarituov film „Čovek ptica“ nije završio u Kanu, jer studio Fox Searshlight nije želeo da ga prikaže tamo.

– Film je mogao da bude u Kanu. Injaritu je moj dobar prijatelj. Ali pošto je film trebalo da ima svoju distribuciju tek u oktobru, prošlo bi četiri meseca od premijere. Za to vreme kritika može da naškodi filmu. To nisu želeli. Kritičari imaju i obrnutu moć. Oni mogu da izmisle reditelja. U osam sati ujutru neki reditelj je niko i ništa, dva sata kasnije on je već veliko ime. „Divlje priče“ Damijana Šifrona je dobar film, zbog Kana je postao ogroman. To je zbog kritičara, iako obično ne vole smešne filmove – dodaje Fremo.

On napominje da se u Kanu uvek nalaze dobri filmovi, te da u selekciji uvek traga za nečim novim i originalnim.

– Moramo da prikazujemo filmove bez presedana i moramo uvek da stanemo iza našeg izbora. Čak i kada ga kritika popljuje. Sećate se filma „Otpozadi“ Gaspara Noe. Sada mi svi govore kako je to odličan film. Ali tada sam bio potpuno sam. Bio sam drugu godinu selektor i bio sam mlad. Mislio sam da ću zbog toga dobiti otkaz. Ali za mene je to bio toliko snažan film. Gledao sam ga sa rukama preko očiju. Jako mi se dopao, iako su svi govorili da je sranje. Film je govorio da nasilje postoji svugde, pa eto vam onda nasilje. Posle tog filma nisam mogao da gledam nijedan film u kojem ima oružja ili nečeg drugog, jer sam gledao film koji pokazuje suštinu nasilje. Emotivnog i fizičkog – ističe direktor.

Ove godine žiri će na čelu prvi put imati dvojicu reditelja – Džoela i Itana Koena.

– Nekada sam govorio da ima 20 filmova u takmičarskoj selekciji i samo sedam nagrada. Svi su dobri, ali oni moraju da izaberu. Nagrade dodeljuje žiri koji čine određeni ljudi. Druga grupa ljudi dodelila bi druge nagrade. Svi su nezavisni u svojim odlukama. Ne utičem na njih, sve je po pravilima. Samo me konsultuju ako prave neke izuzetke. Pre dve godine imali smo žiri bez ženskih rediteljki, zbog čega su me svi kritikovali. Čak još više, jer sam godinu dana pre bio jako srećan što imamo četiri rediteljke. Nisu me razumeli. To je kao sada sa Oskarom i crncima. Ne biram reditelje zato što su muškarci, žene, mladi, stari, ove ili one nacionalnosti… Anjes Varda i Džejn Kampion su stale u moju odbranu. Lin Remzi je rekla da misli da je bila u selekciju jer su joj filmovi dobri, a ne zato što je žena. Tako je i bilo. Ipak, važno je obratiti pažnju na ženske autore. Posebno u filmskim školama. Film mora da ima dve noge. Ali nije tako sa festivalom. Postoji statistika da je oko sedam odsto ženskih reditelja u svetu, a u Kanu su njihovi filmovi zastupljeni 23 odsto – zaključuje Fremo.

Kritičari su izgubili moć

– Kan prikazuje autorske filmove, ali i mejnstrim kinematografiju. Novinari i publika dolaze zbog velikih zvezda. Zbog njih mi možemo da preživimo. Otkada su kritičari izgubili moć i prostor u novinama, ne toliko u Francuskoj, ali u ostatku sveta, postale su najvažnije filmske zvezde. Sandens je nekada bio festival kao Kustendorf. Napravljen za studente i mlade reditelje. Ali onda su došli agenti i Holivud. Tražili su novu krv – nove i originalne filmove. Mogu vam samo reći da reditelj filma „Whiplash“, prošlogodišnji pobednik Sandensa Damijen Čazele, sada već snima film u Holivudu. Retki su mladi reditelji koji ne žele da budu poznati i koji su spremni da rade svoj posao samo zbog umetnosti, a ne zbog novca – objašnjava Tjeri Fremo.

Kusturičina senka

– Nisam mnogo srpskih filmova pogledao. Tek nekoliko njih je došlo do Kana. Znam da imate dobre kratke filmove i dobre reditelja reklama. Pretpostavljam da je senka koju baca Emir Kusturica još uvek jaka da bi se pojavili neki novi, uspešni reditelji – kaže Tjeri Fremo.

„Američki snajperista“ je humanistički film

Kada je reč o filmovima nominovanim za Oskara ove godine, Tjeri Fremo izdvaja nekoliko.

– Svideo mi „Foxcathcher“, ali i „Američki snajperista“, novi film Klinta Istvuda. Mislim da je to humanistički film. To je ratno ostvarenje, vrlo je patriotsko, ali se istovremeno bavi i pitanjem šta radimo u ovoj zemlji, zašto ubijamo ove ljude. Nažalost „Inherant Vice“, novi film Pola Tomasa Andersona, nije nominovan. Mislim da je to jedan od najboljih prošlogodišnjih filmova. Rekao sam Andersonu da mi je već sada to najbolji film za narednih 12 meseci – kaže direktor.

Politički filmovi

Razgovarajući sa studentima, Tjeri Fremo je istakao da današnjoj svetskoj kinematografiji nedostaju politički filmovi, te da su to „nova vrata koja treba otvoriti“. Na konstataciju novinara Danasa da je ruski „Levijatan“, koji je prikazan u Kanu i koji je nominovan za najbolji strani film za Oskara, ipak političko ostvarenje, on dodaje:

– Jeste, to je politički film, i istovremeno humanistički. On govori o čoveku koji pokušava da preživi. „Timbukutu“ je takođe još jedan politički film, koji je prikazan u Kanu prošle godine. Ali u Francuskoj je teško govoriti o takvim stvarima, posebno nakon onoga što se dogodilo pre dve nedelje. Mislim da je moj posao, ali i vas, novinara, da uvek postavljate pitanja – kako možemo da živimo zajedno. To nam fali – ističe Fremo.