Kanadski filmovi i glumački radovi

Mladi Ksavijer Dolan, sa šest filmova u tek 25. godini, ostaje u svom tinejdžersko-delinkventskom štimungu sa „Mamom“, u kojoj teško ukrotljivi sin sa institucionalne brige prelazi na majčinsku, razvijajući divlji trougao sa majkom i komšinicom. Narativna dinamika filma, uz Dolanovu formalnu neukrotljivost, ali i veštinu, obezbeđuje autoru dovoljan nivo kanadske (kvebečke) autentičnosti.

Takođe mlađahni Džejkob Tirni trudi se pak sa „Drugim stanjem“ da pokaže kako kompetentno zna da napravi holivudsku romantičnu komediju, uspevajući u priličnoj meri (ne dostižući baš inspirativnost „Trockog“, sa kojim je zablistao pre neku godinu), sa zgodnim zapletom oko lažne trudnoće nevaljale kćerke koja se upetljava u zabavne trudničke zavrzlame postižući, u kritici provincijske konzervativnosti, konačno ugled u porodici, među prijateljima, na poslu, drugim rečima u društvu. Svakako nefestivalski film.

Montrealac Džejson Rajtman, s druge strane, već je odmakao u etabliranosti u Holivudu, te kao izvozna kanadska roba uveliko pravi američke filmove. Sa „Muškarcima, ženama i decom“, u kome igraju neobično uzdržani Adam Sendler i Dženifer Garner, Rajtman se vraća tinejdžerima, potkačinjući novu virtuelnu generaciju kojoj realnost izvan mreže (interaktivne igrice, pornografija, četovanje…) ne znači ništa, ali i zbunjene roditelje, koji i sami grcaju u komplikacijama realnosti. Veštim narativnim cinculiranjem kroz netipično višestruke pričice, ne bez tipične sladunjavosti, Rajtman uspeva da ne razbije emocionalni kontinuitet, do ipak (suviše) standardne završne humanističke poruke.

Iskusni Dejvid Kronenberg, svakako prva violina među kanadskim autorima, pokazujući u skorije vreme punu zrelost, ali i dalje sklonost ka opskurnim projektima, u „Putu ka zvezdama“ obračunava se sa Holivudom, najsurovije, portretišući morbidnost grčenja raznovrsnih holivudskih spodoba, najpre Džulijan Mur kao histerične sredovečne glumice spremne na sve za vodeću ulogu, te njenog ludog psihijatra Džona Kjuzaka i njegovog sina, superzvezde upletkane u drogu, i brojnih epizodnih egomanijaka. Gledalac je povremeno primoran da se bori sa groteskom afektivne glume i zbivanja, da bi uspeo da dopre do završnog (anti)melodramskog efekta.

Dok smo u prethodnom slučaju govorili o rediteljima, kada je američki film u pitanju, na red dolaze glumci. Al Paćino rado bira ulogu u „skromnom“ projektu „Manglehorn“ Dejvida Gordona Grina, gde 95 posto kadrova ima njega u centru, pružajući mu pregršt vremena da metodično briljira u portretu usamljenog starca, bivšeg bejzbol trenera, sada bravara, koji sumira rezultate u životu: propuštena prava ljubav, pa neuspeo brak, netrpeljivost sa sinom, sloga samo sa mačkom. Zvučna disharmonija (Paćinov hrapav glas u kombinaciji sa ambijentalnim zvucima) obeležava prvu polovinu filma, dok ne otpočnu raspletna zbivanja, do stereotipnog Paćinovog okretanje životu, odnosno gotivnoj bankarskoj službenici (Holi Hanter). Da, Paćino i Hanter pomažu da se film izvuče, ali tek nakon što ga je upadljivost Paćinove glume ukopala ometajući gledaočevu identifikaciju.

Slično Robert Dauni i Robert Duval uzdižu festivalski hibrid porodične i sudske drame „Sudija“, Amerikanca Dejvida Dobkina, gde sin brani oca, zahvaćenog demencijom i rakom, a optuženog za ubistvo. Sudski proces istovremeno tu biva i proces porodičnog izmirenja. Mora se priznati da gluma ovde ispada, uz svu njegovu strukturalnu solidnost (prosečnost), glavni adut filma.

Zatim, tu je i par Dajana Kiton i Morgan Friman, u njujorški tankom zapletu filma Ričarda Lonkrejna „Rut i Aleks“, u kome dvoje penzionisanih intelektualaca upada u neizvesnost zbog neobavezne ideje da prodaju stan u Bruklinu i presele se na Menhetn. I, nakon predomišljanja, zamislite, odustanu! Film odmiče nekako, kroz sladunjavu sentimentalnost, usput referirajući i na socijalnu krizu, a opet gluma tu pojačava gledljivost. Friman, kao i uvek, diže cenu ostalim kolegama.

Ipak, kada bi gluma stvarno bila toliko presudna, Godar ne bi imao pojma o filmu, jer kod njega su glumci prevashodno objekti u mizanscenu. Šta je film i jeste osnovno pitanje oko kojeg se vrti njegov idejama i citatima nabijen esej „Zbogom jeziku u 3D“, sa mladićem, devojkom i psom kao protagonistima. Jedini suspens generisan je tu gledaočevim dešifrovanjem elegično filmičnog eseja, koje kao da vapi za perspektivom psa, kojeg kamera uporno prati, jer, oslobođen čovekove svesti, kaže Godar, pas jedini prirodno razume svet koji vidimo.

Novi „The Wall“ je antiratni film

Toronto – Rodžer Voters, jedan od osnivača grupe Pink Floyd, kaže da novi film o njegovoj monumentalnoj trogodišnjoj koncertnoj turneji, na kojoj je izvodio čuveni „The Wall“ album, treba gledati kao protest prema sve većem širenju oružanih sukoba, a ne samo kao koncertni dokumentarac.

Film „Roger Waters: The Wall“ imao je svetsku premijeru u subotu na festivalu u Torontu, i dokumentuje velike koncerte na kojima je bilo pirotehnike, animacije, letećih naduvanih svinja i zid koji je pravljen na sceni dok je koncert bio u toku. Međutim, u filmu su i vinjete gde se vidi kako Voters posećuje ratna groblja širom Evrope, kao i grob svoga dede koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, ali i mesto borbi iz 1944. godine gde je poginuo njegov otac kada je čuveni muzičar bio još beba. Tokom koncerata bile su prikazivane fotografije veterana koji su poginuli u ratovima, aktivista u protestima i običnih ljudi. Voters podseća da je glavna tema originalnog albuma „The Wall“ grupe Pink Floyd bila potreba izazova političarima koji su bili izuzetno voljni da posegnu za nasiljem.

„To je pitanje koje se ne postavlja često našim liderima. Ako ovaj film to pitanje, barem delom, postavlja, onda je to dobro. To je protestni film. To je antiratni protestni film“, poručio je Rodžers novinarima dok je prolazio crvenim tepihom pred premijeru.

Na projekciji, ispunjenoj fanovima, film je dobio stojeće ovacije. Takođe, publika je otpevala Votersu „Srećan rođendan“ kada je izašao na binu. Muzičar je u subotu napunio 71 godinu.

Inače, album iz 1979. godine ima neobičnu vezu sa Kanadom. Sve je počelo na koncertu u Montrealu 1977. godine kada je Voters bio iziritiran fanovima i udario jednog od njih. Kasnije je objašnjavao da je zbog toga poželeo da izgradi zid kako bi se odvojio od publike i ostatka sveta. To je bila inicijalna kapisla za album koji je bio izuzetno uspešan, kao i koncertna turneja 1980-1981, a potom je Voters napisao film kojeg je 1982. režirao Alan Parker. Par godina kasnije Voters je napustio grupu.

„The Wall Live“ je počeo u Torontu 2010. i trajao do 2013. godine. Turneja je postala najuspešnija svih vremena po zaradi – održano je preko 200 nastupa u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi i Australiji. V. T.