Kanski festival na kraju – lepota i kič podjednako

Ne znam, nisam sigurna, jer mi se čini da je sve nekako bilo preterano i napadno.

Svega je bilo suviše.

Od broja zvezda i sineasta (u sredu ih je na proslavi 75. rođendana bilo čak 700!), od nezamislivo luksuznih partija i večera, od šampanjca i rozea koji se nemilice trošio, od broja gostiju i zvanica i suludih toaleta, pa do broja dodeljenih počasnih palmi, itd. itd.

Rekla bih da su lepota i kič bili zastupljeni u podjednakoj meri.

Klasa i trivijalnost takođe.

Naprosto, kao da se Kan otkačio i otišao u dekadenciju.

Ono što se događalo na ekranima, a to je uglavnom bio realan, stvaran život, i ono što se događalo van projekcionih sala, nije imalo nikakve veze.

A posebno ne sa stvarnim životom građana, koji su baš tih dana imali problem sa elementarnim snabdevanjem (ulje, brašno), a da ne govorim o drugim mnogo važnijim pitanjima.

Istovremeno i cela priča vezana za rat u Ukrajini – bezrezervna, više puta izražena deklarativna podrška Ukrajini, kao i nastup Zelenskog (preko zuma) na svečanom otvaranju, vremenom su počeli da blede i da deluju neuverljivo.

Kan izvesno nije odavao sliku zabrinutog sveta!

Naprotiv.

Na rat i Ukrajinu se jednostavno zaboravilo, a sva ta raskoš, pa i raskalašnost su totalno odudarali i bili u suprotnosti sa dramatičnom situacijom u svetu.

Ne znam, ali takav Kan ne poznajem, a ovo mi je 22. festival.

Što je interesantno, ta atmosfera je zarazno delovala i na posetioce festivala, tako da ste bukvalno od jutra mogli da vidite svet kako tabana u večernjim dugačkim haljinama i smokinzima, što samo govori da se poslednjih 12 dana živelo na nekoj drugoj, nepoznatoj planeti!

Što se tiče filmova, to je već druga priča.

Bio je zastupljen širok dijapazon tema i raznovrsnih i originalnih umetničkih izraza.

Inspirativnih, instruktivnih, angažovanih dela.

Dominantna tema ove godine je bila porodica.

Defektna, disfunkcionalna, razbijena, raspadnuta, ugrožena.

Nekoliko velikih filmskih zapisa govori o tome – Leillas brothers, Frere et soeur, Broken, itd.

Druga velika tema je bilo prijateljstvo i, što je interesantno, prijateljstvo među muškarcima tretirano na originalan, suptilan i veoma human način – Close; Nostalgia, Le otto montagne, i dr.

Pitanje izbeglica i migranata je takođe bila preokupacija brojnih autora – njihov smeštaj u mizernim prihvatnim centrima; njihovo kretanje gradovima, koje narušava mir bezbrižne, bogate i izblazirane buržoazije itd.

U delima braće Darden, Kristijana Munđiua do Leonore Seraille.

Značajnu pažnju su mnogi posvetili i pitanju dece – njihovom odrastanju, emocionalnom životu, preokupacijama, nesigurnosti, itd. – od James Gray-a, Lukas Dhont-a, braće Darden, itd.

Ove godine, sineasti nisu poštedeli ni ultrabogate, kao ni srednju klasu, izloživši ih nemilosrdnoj kritici i opravdanom podsmehu.

Kako zbog nepredvidive kapricioznosti, ekscesivnog i egoističnog ponašanja, tako i zbog buržoaskih manira što je Ruben Ostlund naslikao u svom delu Triangle of sadness.

Tarik Salekov Boy from Heaven i Ali Abassijev Holy Spider su se bavili, i to na ubojit način, temom korupcije, kako države, tako i crkve i nepostojanjem bilo kakvih moralnih normi i vrednosti.

Pored ovih, festival je bio i platforma na kojoj su pokrenute i druge aktuelne teme – od teme rata, u dva potresna dokumentarna zapisa, potpisana od strane dvojice ukrajinskih autora – Sergei Loznice – A Natural history of Destruction i Mariupol 2, Mantas Kvedaravicius-a koji je poginuo u Ukrajini snimajući život u opkoljenom gradu.

Zatim pitanja zaštite životinja i čovekove okoline – čime se bavio Poljak Jerži Skolimovski; o umetničkim nemirima stvaranja i kreacije – Showing up, Amerikanke Kelly Reichard; posthumanoj viziji sveta – Kronenberga; pa čak i ljubavi – u misterioznoj i prefinjenoj priči Park Čan Vuka.

Zanimljivo je da je bilo malo ili nimalo dela koja su tretirala pitanje seksualnih odnosa, što navodi na zaključak da je možda Kronenberg u pravu kada kaže da će hirurgija biti novi seks.

Ono što je izvesno karakteristika ovogodišnje selekcije je da su slavni, etablirani, priznati autori poput Kore ede, braće Darden, James Gray-a, čija mesta nisu bila upitna u zvaničnoj selekciji, na neki način ostali u senci, pred naletom mlađih, smelijih, inventivnijih, koji su u završnici trke za palmu dominirali.

Dok su prvi ponudili solidna, klasična dela, ali na neki način deža vu, mladi autori poput Lukas Dhont-a, Maria Mortone-a, Saeed Roustaee-a, Felix van Groeningen-a i Charlotte Vandermerch, svojim ostvarenjima totalno su nas izmestili.

Zanimljivo je takođe da ove godine kritika nije bila složna i jedinstvena, tako da se nijedno delo nije izdvojilo kao njen favorit.

Možda i zato što je bio veliki broj vrsnih, bravuroznih filmova, ali ne i remek dela.

Moj izbor bio bi ovakav: Zlatna palma je Park Čan Vuk sa Decision to leave; Grand prix – Leillas brothers, Saeed Roustaee; Nagrada žirija – Lykas Dhont-u za Close; Palma za režiju – Holy Spider – Alli Abassi; za glumu – za žensku ulogu Tang Wei, za ulogu u Decision to Leave, a muška Pierfrancesko Favino, za ulogu u Nostalgiji. Pa evo, da vidimo…

Nastavak teksta pišem nakon dodele palmi.

Šta reći?

Zlatna palma je pripala filmu koji sigurno nije najbolji, ali koji nam je u ovom trenutku možda najpotrebniji.

Ruben Ostlundov Triangle of sadness je ubitačna satira našeg društva spektakla i konzumerizma, opsednutog novcem i izgledom.

U kojoj su na udaru superbogati, svet mode, globalizacija i kultura narcisizma.

To će izvesno biti veoma popularan film i verujem da ce učiniti da se publika opet vrati u bioskope.

Što je divno!

Što se tiče ostalih nagrada, čini mi se da je žiri dodelivši polovini filmova nagrade, išao ka kompromisnom rešenju, i da konačno to nije ni tako loše uradio.

Mogu reći da su sve nagrade manje-više zaslužene.

I evo, šta da vam kažem na kraju, sem da vas očekuju lepa iznenađenja, intrige i izazovi i da sam uverena da ćete uživati gledajući mnoga od ovih dela.