Kanski festival započeo filmom „Madam di Bari“ i počasnom Zlatnom palmom za Majkla Daglasa: Konsenzus je dosadan, kaže žiri

Ali ne na kanskoj Kroazeti, već na dvoru Luja XV, u Versaju, na kome se odvija radnja filma „Jeanne du Barry“, francuske rediteljke, glumice, scenaristkinje i producentkinje Maiwenn, kojim je otvoren ovogodišnji festival.

U želji i nameri da se društveno uzdigne, Jeanne Vaubernier koristi sve svoje ženske atribute ne bi li u tome uspela.

Na tom putu sreće compte du Barry-ja, koji, prvo kao njen ljubavnik, a potom suprug, značajno uvećava svoje bogatstvo zahvaljujući lukrativnim poznanstvima, flertovima i šarmu Jeanne.

On tada rešava da je predstavi i kralju i preko uticajnog duca de Richelieu u tome i uspeva.

Međutim, susret prevazilazi sva njegova očekivanja – jer između Luja XV i kontese Jeanne de Barry dolazi do ljubavi na prvi pogled, pravog udara groma!

Sa njom kralj doživljava drugu mladost, a njegova opčinjenost njenom lepotom je tolika da rešava da je i zvanično naimenuje kao svoju kurtizanu.

Nezamisliva, nečuvena odluka koja izaziva bes, gnev, revolt, rečju, skandal – jer niko ne želi običnu, prostu devojku sa ulice na dvoru!

Raskošni kostimi i budžet

Međutim, madame du Barry, vešto uspeva da se odupre i preživi sve spletke, intrige i zavere uperene protiv nje.

Bila je poznata po svojoj ekstravagantnosti i izuzetnim toaletama – ne samo po proporcijama i stilu, već i po ceni, što je značajno iscrpljivalo zalihe kraljevog trezora.

I činilo da i pored izdašne i galantine kraljevske apanaže bude u stalnim dugovma.

Literatura i umetnost su bile njene velike ljubavi, tako da se zahvaljujući njoj u Versaju našlo nekoliko slika Fragonara i Viena, kao i prestižnih komada nameštaja od ebonovine.

Uživala je naklonost i prijateljstvo Voltera.

Nakon smrti Luja XV bila je proterana sa dvora od njegovog naslednika Luja XVI, a 1793, u vreme Terora, pogubljena je na giljotini.

Ako volite istorijski film, kostimiranu dramu, onda ćete nesumnjivo uživati.

To je pravi spektakl za oči.

Gledljiv i pitak.

Brižljivo, profesionalno urađen, sa brigom za svaki detalj.

Sniman u samom Versaju, sa raskošnim kostimima i očito značajnim budžetom.

U ulozi glavne heroine se pojavljuje sama autorka ovog dela -Maiwenn.

Ovo je njen četvrti film, a njena prethodna ostvarenja „Polise“ i „Moj kralj“ su bila zapažena i nagrađena u Kanu – „Polise“ nagradom žirija 2011, a Emanuel Bercot je 2015. osvojila nagradu za najbolju žensku ulogu u filmu „Moj kralj“.

Što se tiče ove priče sa dekadentnog dvora iz prerevolucionarnog vremena Versaja, Maiwenn je izjavila da je toliko bila fascinirana likom Jeanne du Barry, da nije imala srca da ulogu ponudi bilo kome drugom, već ju je zadržala za sebe.

I ispostavilo se da je bila u pravu.

Ona je uverljiva, zavodljiva, šarmantna i veoma vešta u ulozi mlade kurtizane i kontese, tako da ne čudi što joj nije odoleo ni jedan Džoni Dep u ulozi kralja.

Njegov Luj XV je ostareli, slabo pokretni, nagizdani dendi, velikog seksualnog apetita koji, budući Amerikanac, uspeva da komunicira na korektnom francuskom jeziku, sa prihvatljivim naglaskom.

Iako na momente deluje pogubljeno, kao neko ko je greškom uleteo na kostimirani bal, zahvaljujući svom talentu on ipak uspeva da se izbori i sa Versajem i sa celom kraljevskom svitom.

Sem vernog zapisa o vremenu i jednom istorijskom trenutku i ličnostima, teško da tu ima ičega više.

Predstaviti madame du Barry kao neku buntovnicu i feministkinju teško je prihvatljivo.

Ona se u tom taštom, korumpiranom, ljigavom svetu potrudila da živi u skladu sa sobom, slobodno, bez stega i ograda, i da misliti svojom glavom, što nije mala stvar, ali defakto ona se nikada nije ozbiljno suprotstavila ili dovela u pitanje život na dvoru.

Počasna palma za Majkla Daglasa

Na svečanom otvaranju uručena je i počasna Palma 76. festivala.

Nakon Foresta Vitekera, Anjes Varde, Žan-Pjer Lea, Džodi Foster i Monoel de Oleveira, ovogodišnja Zlatna počasna palma je pripala glumcu i producentu Majklu Daglasu, kao priznanje njegovoj briljantnoj karijeri i ukupnom angažmanu i doprinosu sedmoj umetnosti.

Setimo se samo nekih njegovih uloga: „Kineski sindrom“, „U potrazi za zelenim dijamantom“, „Crna kiša“, „Nasilje“, „Moj život sa Liberačeom“, ali pre svega Gordon Geka u „Volstritu“ za koju je osvojio i Oskara.

Od mnogobrojnih dela čiji je bio producent izdvaja se svakako film koji je ušao u anale kinematografije – „Let iznad kukavičijeg gnezda“.

Pored toga, Majkl Daglas je poznat po svom humanitarnom radu i dugogodišnjem angažmanu na kontroli vatrenog oružja u SAD, kao i nuklearnom razoružavanju u svetu.

Povodom ove prestižne nagrade, vidno uzbuđeni Daglas je rekao: „Kan je divno mesto za stvaraoce, za umetničku smelost i lepe priče. Od 1979. kada sam ovde bio prvi put, festival me uvek podsećao da magija filma ne postoji samo u onome što vidimo na ekranima, već i u svojoj sposobnosti da uzbudi sve ljude sveta. Posle 50-godišnje karijere ovo je za mene velika počast da opet budem tu, da otvorim festival i da govorim našim zajedničkim jezikom – jezikom filma.”

Što se nas tiče, divna vest je što je u jednoj od najprestižnijih selekcija festivala – Nedelji kritike, uvršten i film našeg sjajnog reditelja Vladimira Perišića „Lost Country“.

Radnja je smeštena u Beograd 1996, tokom studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima.

To je priča o jednom tinejdžeru koji se nalazi u velikoj moralnoj dilemi – da li da sledi svoja lična ubeđenja i vrednosti, ili da se, zarad ljubavi prema svojoj majci, prikloni njenom lažnom i korumpiranom svetu.

Film će biti prikazan iduće nedelje, tako da detaljan prikaz i utisci slede nakon projekcije.

Žiri koji pršti od mladosti i lepote

I pre nego što danas zvanično počne trka za Palmu, da vam kažem i ko čini ovogodišnji žiri. Čast da bude predsednik 76. Kanskog filmskog festivala pripala je reditelju i scenaristi Šveđaninu Rubenu Estlundu, dvostrukom dobitniku Zlatne palme.

Njegovu ekipu čini sjajan tim mladih i talentovanih umetnika, koji se bave režijom, glumom, pisanjem i muzikom.

To su marokanska rediteljka Maryam Touzani; francuski glumac Denis Menochet; britansko-zambijska scenaristkinja i rediteljka Rungano Nyoni; američka glumica i rediteljka Brie Larson; američki glumac Paul Dano; avganistanski pisac i sineasta Atiq Rahimi; argentinski reditelj i scenarista Damian Szifron i francuska rediteljka Julia Ducournau, koja je osvojila Zlatnu palmu 2021.

Za 12 dana ovaj žiri, koji pršti od mladosti i lepote, odlučiće kome će, od 21. filma u zvaničnoj selekciji, pripasti najveća nagrada festivala.

Imajući u vidu njihovu mladost, njihov talenat i znanje, smelost i kritički duh, kao i moto – “Konsenzus je dosadan”, očekujem da to bude veoma orignalna, nesvakidašnja, da ne kažem kontroverzna Palma.

Videćemo.

I, na kraju, da vam kažem da dok svi bruje o zvezdama na sinoćnom otvaranju, o glamuroznim haljinama, nakitu i frizurama, niko ne pominje da je glavni ali nevidljivi gost bio – njegovo visočanstvo dron!

Naime, policijska prefektura regije Alpe – Maritimes donela je odluku kojom se odobrava nadgledanje festivala u Kanu tokom njegovog trajanja, sa obrazloženjem da se to radi zbog “društvenih i međunarodnih razloga”, da bi se sprečile eventualna okupljanja i demonstracije.

Tako će Kan biti nadgledan i sa neba i sa zemlje, ne bi li se očuvao mir.

Hoće li u tome uspeti, teško je reći, jer mi se čini da “casserolades” (udaraci u šerpe) nisu spremni da odustanu od svoje pobune.