„Kao da ste u vozu koji tutnji punom brzinom“: Emili Blant i Met Dejmon o iskustvu gledanja „Openhajmera“

I pored zaista zvezdane ekipe glumaca, deluje da je ipak najveća zvezda celog projekta reditelj, Kristofer Nolan. Njegov svaki novi film je događaj sam za sebe, a zvezde koje sarađuju sa njim sa velikim poštovanjem pričaju o svemu onome što su doživeli za vreme rada i snimajućih dana.

Met Dejmon i Emili Blant su odigrali zapažene uloge u ovom filmu i u ovom intervju iskazali su koliko su uzbuđeni bili zbog saradnje sa njim, na ovako velikom projektu.

Kako ste se osećali kad ste saznali da ste dobili ulogu u novom projektu Kristofera Nolana?

E. B.: Znala sam da se nešto sprema, jer je Met došao da se druži sa mojim mužem odmah nakon što je Kris Nolan došao da ga vidi i dao Matu scenario da pročita. Svaka šansa da bi bilo ko od nas mogao da radi sa njim dovodi do toga da smo svi pomalo uspeli.
M. D.: Ono što je bilo smešno je to što je – pošto živimo u istoj stambenoj zgradi – kada je došao da me vidi, znao je da će i Emili ponuditi ulogu, ali nije želeo da izgleda kao da je to neka vrsta „kupovine na jednom mestu“. Onda je naleteo na Džona (Krasinskog, njenog muža) u liftu ili u predvorju i razgovarali su pola sata, kao reditelj sa rediteljem. Kris je kasnije priznao da je znao da dolazi Emili sa ulogom, ali je čekao pet dana otprilike, znajući da će ona biti u LA. Onda je ona došla do njegove kuće i pročitala scenario.

Šta čini Nolana tako jedinstvenim filmskim stvaraocem?

M. D. : On ima taj nivo pažnje na detalje koji je, na primer, imao Stenli Kjubrik, gde nijedan detalj nije nebitan. A tu je i njegova dubina znanja, njegovo istraživanje i njegovo razumevanje dinamike u igri između svih ovih različitih likova, znajući način da se ove ideje sažeto uklopi u film. Knjiga iz koje je ovo adaptirano je kao pisana gustim i sitnim slovima. Sećam se da su mi bile potrebne naočare da bih pročitao knjigu! Bio je veoma temeljno istražen, ali Kris je nekako uspeo da sve to unese u ovaj film, a to znači da je svaki kadar u potpunosti upakovan i pun informacija. Možete pogledati ovaj film 10 puta i svaki put dobiti nešto drugačije jer je tako bogat i gust.

Kakav je on kao reditelj?

E. B. : Vi samo osećate njegovu vladavinu izvrsnosti, koja je ogromna; dakle, svako mora da mu odgovara gde je. I ne smatram da je Kris zahtevan, kao što su neki ljudi rekli. Smatram ga zaista radoznalim i zainteresovanim za ono što biste mogli da donesete ili uradite, da biste razumeli da vas je izabrao s razlogom. On ti to daje do znanja i onda želi da vidi kakva krila imaš – što mi se sviđa kod njega.
M. D. : Mislim da je precizan oko nekih detalja…
E. B. : Da, kao mala stvar. I želim da radim sa rediteljima koji se trude oko malih stvari jer vide sve.
M. D. : Ali u pogledu performansi, sa Krisom ste potpuno slobodni. On zaista želi da vidi šta ćeš da uradiš.
E. B. : I on je takav autoritet na snimanju. Mislim, čini se da je veoma miran, ali siguran sam da se u njemu dešava oluja informacija, iako je sve to obloženo ovakvom spokojnom spoljašnjošću. Kris je zaista fascinantan, a većina ljudi ne zna koliko je i on duhovit. Zaista ga volim.

Kakva je onda energija na setu Krisa Nolana?

M. D. : Vajb na snimanju je da se svi osećaju veoma srećni što su tu, čak i ako to ne kažu naglas. Samo dobijate duh iz svakog dela ekipe, gde svako radi sve najbolje što može. I radiš do umora jer želiš da sve to ostaviš na terenu i zato što to radi i on, jer je veoma zahtevan prema sebi. Dakle, bez potrebe da bilo šta kažete, vidite to i na neki način prihvatite svoj znak i radite na sličan način.
E. B. : I iako je krupan momak i prilično impozantan kao figura, ne znam kako je u stanju da ostane nevidljiv. Nisam ga primetila kako stoji pored kamere i bulji u mene. On je nekako u stanju da nestane, što je cool.
M. D. : On je kao oni reditelji pre nego što smo imali „Video Village“. Mislim, to mi je Kopola rekao pre tri decenije. Rekao je da ga je Antonioni naučio da sedi tik uz kameru da vidi golim okom i razume ljudsko ponašanje jer to osećaš. Zatim se okrenete operateru – koji jedini gleda kroz objektiv – da proveri da li je video ono što ste videli, a on će vam malo klimati glavom da znate da ste to shvatili. Tako su se snimali filmovi do momenta kad su se pojavili monitori.
E. B. : Sa Nolanom dobijate osećaj da njegova odluka o tome kada je zadovoljan uzimanjem nije vođena vizuelnim izgledom već osećajem koji ima. I tako je Englez, što znači da neće biti superlativnih pohvala. Biće kao: „Dobro. Da. Srećna? Dobro. Idemo dalje.“ A ti si kao, „U redu, to je to.“ Tako je i sa mojom porodicom. Nisam želela da mu ovo kažem, ali liči na mog ujaka – što je smešno…

I kakvo je bilo iskustvo gledanja Openhajmera u bioskopu?

E. B. : Gledala sam sa Džonom, Robertom i njegovom ženom (Suzan), i bilo je veoma emotivno. Osećala sam se kao da sam u njemu, kao da su ruke filma izašle, obavile me i uvukle me pravo u sebe. Bilo je to iskustvo koje lomi kosti. Dopalo mi se.
M. D. : Da, i ja. Openhajmer je sjajan i neodoljiv. Gledanje je bilo kao iskustvo koje sam imao čitajući scenario, iako je taj osećaj bio uvećan filmom. Napisano je u prvom licu, što nikada ranije nisam video. Dakle, to vas je jednostavno privuklo, i imali ste ovo subjektivno iskustvo koje je bilo neodoljivo.
E. B. : Gledanje izgleda kao da ste u vozu koji tutnji punom brzinom. To je tako uzbudljivo!