Karanović: Ženska sloboda je uvek ograničena muškom velikodušnošću

Time je prekinula uobičajene opservacije na temu pozicije žena u kinematografiji, koje navodno dokazuju da je sve u redu. Naime, statistike kažu da ima sve više rediteljki, autorki koje dobijaju nagrade, te da živimo u svetu u kojem je presudan kvalitet, a ne to da li je neko muško ili žensko. Ovakvom ležernom stavu Karanovićeva se direktno suprotstavila upitavši kako to da se svi izborimo za kvalitet kada u samoj osnovi žene muškarci nemaju jednake šanse.

– Žene nemaju iste šanse svojim rođenjem i vaspitanjem – istakla je Karanović dodajući da žene upravo zato treba podržati i ohrabriti ih. Diskusija je, kako je predočeno prisutnima, potekla iz Holivuda, pa i Evrope pitanjem o ženama kao ravnopravnim autorkama, saradnicama i radnicama, zatim kao i majkama koje rade na setu, dok je neosporno najglasnija bila tema seksizma i seksualnog zlostavljanja. Poslednjih godina festivali i veliki servisi za gledanje filmova hvale se brojem žena u svom programu, potpisuju se peticije, donose deklaracije, organizuju konferencije i smišljaju slogani, ali koliko se ta svetska dešavanja u okviru borbe za ravnopravnost žena odražavaju na našu filmsku stvarnost bila je tema diskusije u kojoj je Mirjana Karanović nekoliko puta briljirala i čije su reči pozdravljene aplauzom. Nakon što se razgovor okončao, vidno umorna Mirjana Karanović je bila ljubazna da odgovori na nekoliko pitanja Danasa.

Završila se diskusija, čini se da ste tokom nje bili pomalo ljuti. Zašto?

– Zbog licemerja koje postoji. Mi to uvek radimo. Imate uvek jedan broj žena koje će biti uvređene ili koje će izričito reći “ ja nikako nisam feministkinja“, kao da je to neka uvreda, kao da je to bolest, da neko ne daj bože pomisli da si ti feministkinja, a pritom sve te iste žene bi želele da budu poštovane, cenjene, da se njihov rad vrednuje i ne bi volele da budu ponižavane ni na koji način. To je jako licemerno, ali isto tako je licemerno kada se mi kao žene stalno izvinjavamo zato što želimo da budemo ravnopravne. Rečenica „važan je kvalitet, a ne da li je žena ili nije“, ili opaske tipa „ne, ne, ne mi ne želimo da delimo“ zapravo nemaju veze sa ovom pričom. Pitanje koje treba postaviti jeste kako ohrabriti sve veći broj žena da se bave filmom.

Čuli smo ovde da kada se dublje zađe u Srbiju, žene bespogovorno usvajaju da u životu budu supruge, majke, domaćice, da im je to dovoljno i da im je tako dobro. Šta vi mislite o tome?

– Mi živimo u takvoj zemlji. To nije slučajno – velika većina žena apsolutno i bespogovorno prihvata svoje rodne uloge, ono što im je namenjeno. Isto kao i muškarci. Znate li koliki broj muškaraca se ženi i ima decu, a u stvari su homoseksualci. Zato što se to od njih očekuje. Ili se ne žene nikada, zato što tako mogu. Hoću da kažem da je pitanje slobode pitanje izbora ili podrške. Zato i kažem – ženska sloboda ovde kod nas je uvek ograničena muškom velikodušnošću.

U Americi je inicirana kampanja „MeToo“ koja je globalno odjeknula. U domaćoj kinematografiji o tome ni reči. Da li zato što u Srbiji nema takvih problema ili zato što se o tome ćuti. Šta vi kažete?

– Maksimalno se ćuti o tome zato što nema podrške. Postoje mlade devojke, glumice koje mi kažu da s tim u vezi imaju itekako problema. One često i ne znaju kako da postupe da li da pristanu ili ne pristanu na pozive tipa „ajmo na večeru, ajmo da se nađemo negde, ajmo da pričamo“. Te devojke mi govore „ja vidim šta on hoće“, jer mi žene to umemo da prepoznamo. Njima se već dešavalo da nisu pristale na poziv producenta, ali nisu dobile ni ulogu. To košta. Ja ih savetujem da pronađu svoj prostor u kome ih niko neće ucenjivati pozivom. Kažem im da ne pristaju, da će odluke koje sada donesu imati efekta na čitav njihov život. To „ma, nema veze, preživeću, ma idem dalje“ se obije o glavu.

A kako ste se vi s tim u vezi nosili tokom karijere?

– Ja nikad nisam bila slatka. Predatori uvek biraju svoje žrtve i znaju koga treba da pritisnu, koga mogu lako da savladaju.

Vi ne delujete nežno, često se bunite protiv nepravde, ali i vi ste žrtva na društvenim mrežama. Kako to podnosite?

– Nije to lako, ali ne mogu svoj život da merim prema tome. Moraš da preživiš, a najbolje je da ne čitaš.

Postoji li uloga kroz koju ste iskusili posebno jaku emocionalnu katarzu?

– Ima dosta uloga u kojima su postojale scene koje su vrlo intenzivne i nabijene emocijama. Mene su i zvali zbog takvih scena, od moje prve uloge, do poslednje – od porođaja u Petrijinom vencu, do pokušaja samoubistva u Rekvijemu za gospođu J.

S kojim ste rediteljem najbolje sarađivali i zašto?

– S Bojanom Vuletićem zato što je napisao scenario za gospođu J i razumeo tu nesrećnu pedesetogodišnju službenicu koja je otpuštena kad je fabrika otišla pod stečaj i njen život sa dve ćerke koje pokušava da vaspita. Zato što je dočarao njene lomove, to kako ona zamišlja da bi svet bio bolje mesto kad nje ne bi bilo, zašto ona poželi da se skloni i zašto ceo film smišlja kako da se ubije, kako da oslobodi tereta svoje dve ćerke, da one lakše žive, da ne moraju da se brinu u o njoj.

Posle „Dobre žene“ prihvatili ste se režije vašeg novog filma „Majka Mara“. U kojoj je fazi?

– Još uvek radimo na finansiranju. Pošto treba da nađem koproducente, to traje. Ognjen Svilačić i ja smo pisali scenario. Film govori o jednoj uspešnoj poslovnoj ženi koja je na vrhuncu svoje karijere kad joj se sin ubije. Film je o potrazi za razlozima, o preispitivanju sopstvenog života.

Šta vas je inspirisalo na ovu filmsku priču?

– U pozorištu sam radila dramu Tanje Šljivar „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“ koja ima četiri priče. Mene je inspirisala priča o majci i sinu. O sinu koji se ubio i majci koja pokušava to da preživi. Onda sam dodala još neke likove i to se razvilo. Prebacila sam priču iz male sredine u Beograd, u veliki grad i u visoku srednju klasu po svetskim merilima, a kod nas u klasu dobrostojećih, bogatih ljudi . Akteri ove priče dobro žive i materijalno smatraju indikatorom sopstvenog uspeha. Sve statusne simbole koja moja junakinja poseduje – dobra kola, stan, umetnička dela, način na koji osmišljava zabave, ljudi s kojima se okružuje, za nju predstavljaju vrh sveta, meru da je uspela u životu.

Na kraju bih vas pitala o nedavnom priznanju koje ste dobili – počasna građanka Sarajeva. Tim povodom, između ostalog, izjavili ste da je vaša veza sa ovim gradom uvek bila intrigantna. U kom smislu?

– Te osamdesete godine u Sarajevu. Tamo sam snimala filmove, tamo sam se i zaljubljivala u neke momke i uopšte to Sarajevo, ta muzika, vicevi, humor , sve je to deo kulture i subkulture koja je bila vrlo bliska Beogradu . Onda je došao rat i ja sam tu opsadu Sarajeva doživela veoma tragično jer je to nešto najsramnije što je moglo da se desi jednom gradu – da bude opkoljen, da se ljudi gađaju snajperima, da se na grad bacaju granate. Otišla sam tamo ponovo 2001, radila sam prvu predstavu, upoznala neke divne ljude pri festivalu Mes. Uradila sam još jednu predstavu, pa su glumci i reditelji iz Sarajeva počeli da dolaze u Beograd. Krenule su da se prave i pozorišne koprodukcije Sarajevo – Beograd , potom i filmske. Grad u kojem sam najviše, pored Beograda je Sarajevo. Tamo imam dva brata i tamo imam puno prijatelja.

M. I. R. A.

U nedelju je premijera predstave M.I.R.A. povodom jubileja Bitef teatra? Šta nam možete reći o ulozi u toj predstavi?

– Nemam ja tu uloge, mi svi zajedno igramo predstavu. To je autorski projekat na kojem radimo pod rukovodstvom reditelja Andraša Urbana. U centru projekta je lik Mire Trailović, ali ne privatno, nego pre svega onoga što ona simbolizuje, kao ime koje se povezuje sa Ateljeom i Bitefom. Ideja osnivanja Ateljea je zapravo ideja Bitefa. U ovoj predstavi se razmatra sve ono što je Mira htela sa Ateljeom i u šta se to pozorište pretvorilo, kako je ideja Bitefa dok je ona bila živa nešto značila. Pitanja koja postavlja ovaj komad su i šta se desilo sa Bitefom i sa svim ostalim u trenutku kad je Mira Trailović umrla, kada su počeli ratovi u ovoj zemlji i kada se sve promenilo. Tri dana je do premijere i prilično sam izbezumljena.