Karbid

Nekad se ovo mesto zvalo jednostavno i vrlo primereno – Medovo, ali su onda stigle horde iz imperije medveda koje su mu promenile ime. Ona imperija je pala, ali ime više nije menjano, toliko su bili lenji i ravnodušni Medvedovci. Žitelji okolnih sela su govorili da je omiljena životinja Medvedovaca – zmija, zato što može istovremeno da leži i da se kreće.

Ali čuda se događaju, pa se tako i među lenjim i tromim Medvedovcima našao jedan čovek nemirnog duha, energičan, pravi lider. On je sam sebe zvao Tis, ali su ga njegovi učenici (Tis je bio nastavnik istorije) na časovima zvali Mihajlo Oleksijovič, a iza leđa – Karbid.

Tisova žena Marička je, kao što i priliči jednoj Medvedovki, u skoro svemu bila vrlo lenja, jedino je umela vredno da radi jezikom.

– A zašto ti sam sebe zoveš Tis?

– Ženo, bolje gledaj svoja posla, ti se u to ionako ništa ne razumeš. Ako baš hoćeš da znaš, u starom Rimu je bio imperator Tiberije, koji je mnogo dobrih stvari učinio za svoju zemlju. A nazvao se Tiberije zato što kroz Rim teče reka Tibar. Kod nas teče reka Tisa, i zato sam ja Tis.

– Ako se on zvao Tiberije, ti bi onda trebalo da se zoveš Tiserije.

– Maričko, dušo, nemoj da se nerviraš. Ja samo hoću da uradim nešto dobro za naš kraj i za Ukrajinu. Hoću da pomognem narodu. Ja svoj interes ne stavljam iznad društvenog, državnog. Moje delo će oceniti tek buduća pokolenja.

Mora da je Marička i pomislila da je Tis trešten pijan. Ali to nije bilo tačno: Tis je popio samo dve-tri duple ljute, ništa više. I, da li je on uopšte želeo da pije? Ni najmanje, nego se drugačije ne može dopreti do običnog čoveka. Ovako, sedneš sa čašom uz, recimo, neku grupu građevinskih radnika, pa kad dođe red na tebe da izgovoriš zdravicu, a ti onda zdravicu u čast kijevskog kneza Svjatoslava. I iskoristiš priliku da zdravici dodaš kratku – dvadesetak minuta – lekciju iz istorije. Danas se jedino tako može izgraditi nacionalna svest – zdravicu po zdravicu. I, prema tome, Tis uopšte nije pio zbog sebe, nego zbog Ukrajine. Ali kako bi ograničena Marička mogla to da shvati?

Tis je padao u san kao u otvoreni kanalizacijski šaht, samo što je dole umesto fekalija bila slava, zvezde, uvažavanje čitavog naroda. Video je sebe kako korača duž ulice među okupljenim srećnim Ukrajincima, kako mu oni oduševljeno aplaudiraju, skandiraju, pevaju Mnogaja leta, a on ide sa blagim osmehom na licu. Na kraju puta – svetlo: veliki sto, postavljen najrazličitijim jelima i pićem. Tu je i šljiva, i loza, i dunja, i pivo, i sve što je potrebno jednom pravom narodnom heroju. A na svakoj čaši – grb Ukrajine s jedne strane i zvezdice Evropske unije sa druge. Na dnu je ugravirano njegovo, Tisovo ime, ime čoveka koji je ostvario svoju misiju i napokon ujedinio napaćenu Ukrajinu sa majkom-Evropom. A tako će i biti. On će ostvariti svoj naum.

Dobro je što mu je sudbina poklonila šansu sada, kad mu je svega četrdeset četiri, kad je pun snage i energije. Pronašao je svrhu svog života. Sad još samo treba da okupi ljude koji će mu pomoći da ostvari genijalnu ideju. A ljude već ima, ima on svoje odane prijatelje koji ga nikad neće izneveriti. Već sutra otići će kod Ikara – on će se oduševiti kad čuje Tisovu ideju. Okupiće sve prijatelje, tu elitu giganata duha, patriota, pravih Ukrajinaca. Sve će biti kako treba. Hvala Bogu što mu je poslao tu kanalizacionu rupu koja ga je navela na duboku misao! Tonući u san, Tis je iznova i iznova padao pod zemlju, gde su ga čekala iskušenja i usponi, slava i trijumf. Mrmljao je nešto u snu, smeškao se, vrteo. Rukama je u snu kopao zemlju ponirući sve dublje.

Prevod sa ukrajinskog: Andrij Lavrik

Autor je poznati ukrajinski pisac čiji je roman „Karbid“ upravo objavljen u izdanju Arhipelaga.