Amerika i američki san za mnoge ljude sa ovih prostora, ali i iz ostatka sveta predstavljaju sinonime za uspeh.
Za dobar deo čovečanstva još uvek je to obećana zemlja gde se snovi ostvaruju, a rad na tim snovima se uvek isplati. Koliko ima u tome istine znaju oni koji se ohrabre na takav poduhvat.
U Srbiji se, u velikom broju slučajeva, ljudi koji su uspeli preko bare doživljavaju kao osobe koje imaju mnogo novca i o koje se treba ogrebati ili im izvući koji dolar više. Kad odu sa ovog sveta, onda se ponosimo što su potekli sa ovih prostora. Tako je pre nekoliko dana objavljena vest da će američki glumac srpskog porekla Karl Malden dobiti spomenik u centru grada koji bi trebalo da bude postavljen ispred nove zgrade Kinoteke. Ovu inicijativu pokrenuli su Den Tana i Zubin Mehta. Rečeno je da će do kraja meseca biti raspisan konkurs za idejno rešenje spomenika.
Karl Malden je svoju zaostavštinu predao Jugoslovenskoj kinoteci koja je prošle godine otvorila legat koji nosi njegovo ime. Ova ustanova postala je bogatija za lične predmete i uspomene iz karijere slavnog američkog glumca Karla Maldena, rođenog kao Mladen Sekulović. Pismo koje je Malden dobio od Marlona Branda i šešir koji je nosio u seriji Ulice San Franciska, dobili su svoje mesto u Kinoteci. Malden je dobio Oskara za najbolju sporednu ulogu u filmu Tramvaj zvani želja (1951), kultnom filmu reditelja Elije Kazana, u legendarnoj glumačkoj podeli, uz Marlona Branda i Vivijen Li.
Dobitnik je nagrade za životno delo američkog Udruženja filmskih glumaca (2004) i ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih u Holivudu. Malden je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu (1988-1993), gde je i preminuo 1. jula 2009.
Koliko se onda životna priča ovog slavnog glumca uklapa u predstavu o ostvarenom američkom snu pitanje je na koje nije zahvalno odgovarati. Biografski podaci koje navodimo govore sami za sebe. Rođen je u Čikagu 22. marta 1912. Odrastao je u obližnjem gradu Geriju, u Indijani. Snimio je 65 filmova, a neki od najpoznatijih su Tramvaj zvani želja, Na dokovima Njujorka i Paton… U Beogradu je glumio u filmu Suton. Značajna je i njegova uloga u TV seriji iz 1970-ih, Ulice San Franciska.
Tako se u opširnoj enciklopedijskoj odrednici može pročitati da je Maldenov otac, Petar Sekulović, napustio rodno Podosoje kod Bileće i trbuhom za kruhom došao u Čikago. Tu je rođen Malden, kao najstariji od trojice braće. Njegova majka bila je Mini Sekulović, Čehinja, zaposlena kao švalja.
Karl je od malih nogu govorio srpski. Rado je pričao o svojoj prošlosti i poreklu. Spominjao je kako mu je otac radio težak posao u čeličani u Geriju, kao i on kasnije. I pored teškog rada, njegov otac je osnovao najstarije pevačko društvo u Americi, Sokol Grupa – Branko Radičević. Tako se mladi Malden još u porodici upoznao sa srpskom kulturom i običajima.
Malden, tada još uvek Mladen Sekulović, napustio je Geri i rad u čeličani 1934, radi pohađanja Gudmenove škole u okviru Gudmen teatra u Čikagu. Tada je promenio ime u Karl Malden. U pozorištu su mu rekli da je to bolje po njega. Nije imao dovoljno novca za školovanje, ali je ubrzo dobio stipendiju. Igrao je u pozorištu tri godine.
Otputovao je u Njujork 1937. i glumio u Brodvej teatru. Bio je kratko angažovan na radiju i dobio nezapaženu ulogu u svom prvom filmu Znali su šta su hteli. Nešto kasnije se pridružio Grup teatru, gde je upoznao reditelja Eliju Kazana, u čijim filmovima je stekao popularnost.
Učestvovao je u Drugom svetskom ratu i tada je dobio malu ulogu u predstavi i filmu američke vojske Winged Victory. Po završetku rata, dobio je još jednu malu ulogu u predstavi Truckline Cafe, sa tada nepoznatim Marlonom Brandom. Pre nego što se pojavio u Kazanovom filmu, odmah posle rata pojavio se u filmovima najboljih holivudskih majstora, kao što su Džordž Kjukor, Henri King, Luis Majlstoun…
Ipak, najveći uspeh je postigao glumeći u filmovima režisera Elije Kazana. U filmu Tramvaj zvani želja glumi Miča, najboljeg prijatelja Stenlija Kovalskog (Marlon Brando), koji upada u romansu sa Blanš Diboa (Vivijen Li). Taj film mu je doneo Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Bio je nominovan za Oskara za najbolju sporednu ulogu i u filmu Na dokovima Njujorka iz 1954. Tu je glumio katoličkog sveštenika Berija, koji utiče na Terija Maloja (Brando) da svedoči protiv mafije. Ova dva filma, sa njegovim nominacijama za Oskara, režirao je Elija Kazan, sa Marlonom Brandom u glavnoj ulozi. Baby Doll (1956) je poslednji film Elije Kazana u kojem je Malden glumio. To je bila uloga Arčija, čoveka željnog moći i oženjenog tinejdžerkom koja mu zadaje probleme. To je, kao što to tvrdi najpouzdaniji filmski analitičar Dejvid Tomson u svom čuvenom Rečniku filma (do danas, sedam izdanja), Maldenova najsloženija uloga.
Sledili su, između ostalih, filmovi Fear Strikes Out (1957), Pollyanna (1960), Jednooki Džek (1961), Ptičar iz Alcatraza (1962), Gypsy (1962), How the West Was Won (1962), The Cincinnati Kid (1965)… U filmu Paton iz 1970. glumi generala američke vojske, Omara Bredlija, uz sjajnog Džordža S. Skota, koji je odbio da primi Oskara za naslovnu ulogu.
Veliku popularnost donela mu je TV serija Ulice San Franciska, koja se prikazivala od 1972. do 1977. Glumio je policajca veterana, poručnika Majka Stouna. Majkl Daglas, koji se probio na glumačkoj sceni u ovoj seriji, glumio je njegovog mlađeg partnera Stiva Kelera.
Karl Malden ostavio je trag i u jugoslovenskoj kinematografiji, glumeći u filmu Suton Gorana Paskaljevića, iz 1982. To je bila uloga srpskog imigranta u SAD, Marka Sekulovića, a film je snimljen na engleskom jeziku. Glumio je i u italijanskom filmu Mačka sa devet repova (1971) slepog čoveka (Franko Arno) koji razrešava ubistvo.
Snimao je filmove sve do 1993, kada se povukao. Posle toga se pojavio kao glumac još samo jednom, u 14. epizodi serije Zapadno krilo 2000. godine. Bio je reditelj samo jednog filma (Time Limit, 1957) – vezanog za Korejski rat, a režirao je delimično i The Hanging Tree (1959), zbog bolesti pravog reditelja (Delmer Dejvs). Nagradu za životno delo Američkog glumačkog udruženja uručio mu je Majkl Daglas 11. novembra 2004.
Karl Malden oženio se Monom Grinberg 1938. Upoznao ju je za vreme angažmana u Gudmenovom teatru. Sa njom je bio u braku dugom više od 70 godina i dobio dve kćerke, Monu i Karlu. U Kaliforniju je stigao 1960. Živeo je u blizini Santa Barbare. U glumačkoj industriji je bio 61 godinu, a 1993. se penzionisao. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, a osnovao je i umetničku biblioteku u Beverli Hilsu, koja je najveća u Americi. Napisao je knjigu When do I start 1997, uz pomoć svoje ćerke Karle.
Treba reći i to da je u filmovima koristio svaku priliku da spomene prezime Sekulović. Tako u filmu Paton, u ulozi generala Omara Bredlija kaže jednom vojniku: „Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!“ U filmu Dead Ringer, kao policijski detektiv kaže drugom detektivu: „Daj mi moju kapu, Sekuloviću!“ Takođe, u njegovom filmu Fear Strikes Out pojavljuje se bejzbolski skaut Sekulović. Kao zatvorski čuvar u filmu Ptičar iz Alkatraza čita listu zatvorenika, među kojima se nalazi i jedan Sekulović. Najpoznatiji primer toga je u TV seriji Ulice San Franciska, u ulozi policijskog poručnika Majka Stouna, kada zaposli pomoćnika Sekulovića.
Važio je za jednog od najčestitijih ljudi u Holivudu, kao ličnost velikog, pomalo starinskog moralnog integriteta. Hteo je da pomogne svakom našem čoveku koji se našao u blizini Holivuda, ali nikad sebi nije dozvolio da ga politički zloupotrebe u godinama kad se raspadala Jugoslavija. Svoju nostalgiju i vezanost za rodne korene pokazivao je dostojanstveno i odmereno. Retka osobina među onima koji su se našli u tuđini i udarali u patriotske talambase.
Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
