Karl Malden, glumac koji nikada nije zaboravio svoje korene: „Ne moraju da me vole, ali moraju da me poštuju“

Karl Malden, rođen je kao Mladen Sekulović u Čikagu 1912. godine, bio je sin Čehinje i Srbina iz Hercegovine.

Malden je svoj put ka zvezdama gradio s mnogo truda, talenta i upornosti. Njegova priča predstavlja oličenje ostvarenog američkog sna, ali i svedočanstvo o njegovoj trajnoj povezanosti sa korenima.

Od čeličane do velikog platna

Posle školovanja i rada u čeličani, odlučio je da studira glumu u čuvenoj Gudmanovoj školi u Čikagu. Njegov dolazak u Njujork krajem tridesetih godina prošlog veka označio je početak jedne sjajne pozorišne karijere. Na Brodveju je privukao pažnju slavnog reditelja Elije Kazana, koji ga je angažovao u dramama „Svi moji sinovi“ i „Tramvaj zvani želja“. Ova poslednja predstava pretočena je u film 1951. godine, a Malden je za svoju ulogu osvojio Oskara za najboljeg sporednog glumca. To je bio početak njegove velike filmske karijere.

„Na dokovima Njujorka“

Sa Marlonom Brandom i Kazanom ponovo je sarađivao u filmu „Na dokovima Njujorka“, koji mu je doneo još jednu nominaciju za Oskara. Tokom šezdesetih i sedamdesetih ostvario je niz briljantnih uloga u filmovima poput „Paton“, „Ptičar iz Alkatraza“, „Jednooki Džek“ i „Mačka sa devet repova“. Iako je bio poznat kao filmski glumac, Malden je stekao ogromnu popularnost i na televiziji u kriminalističkoj seriji „Ulice San Franciska“, gde je igrao uz tada nepoznatog Majkla Daglasa, koji ga je kasnije smatrao svojim mentorom.

Ambasador filmske umetnosti

Malden je bio mnogo više od glumačke ikone – bio je istinski ambasador filmske umetnosti. Kao predsednik Američke akademije za film (1988-1993), imao je ključnu ulogu u očuvanju integriteta Oskara i promociji mladih talenata. Dobitnik je nagrade za životno delo Američkog udruženja filmskih glumaca, a njegovo ime se nalazi i na Bulevaru slavnih u Holivudu.
Sa njim se u Americi sreo i Stefan Arsenijević, 2004. godine, prilikom ručka upriličenog za nominovane za Oskara, kada je prisustvovao tom događaju zahvaljujući nominaciji za najbolji kratki igrani film „(A)torzija“.
„Izašao sam da primim sertifikat, koji se dodeljuje nominovanima za Oskara i čuo sam kako neko uzvikuje na srpskom jeziku „Živeo!“. Prvo sam pomislio da mi se pričinjava od silnog uzbuđenja, ali posle su mi rekli da za susednim stolom sedi Karl Malden, kao član Akademije za film. Prišao sam mu i pričali smo na srpskom jeziku. Bilo mi je neverovatno da pričamo srpski usred Holivuda i takvog događaja. Sećam ga se kao izuzetno prijatnog, srdačnog čoveka, u čijem glasu se sve vreme osećala nostalgija za zemljom iz koje potiče. Pitao me je za situaciju kod nas, kako se živi, pričao mi je kako se seća Jugoslavije u koju je dolazio. Kada sam ga upitao da li će ponovo doći, odgovorio mi je da sasvim sigurno neće, jer je previše star i bolestan. To me je jako pogodilo, jer sam u njegovom glasu osetio koliku tugu nosi zbog toga“, rekao je tada Arsenijević.

U filmu Gorana Paskaljevića

Uprkos tome što je ostvario vrhunsku karijeru u Americi, Malden nikada nije zaboravio svoje srpske korene. Više puta je dolazio u Jugoslaviju, gde je 1982. godine snimio film „Suton“ Gorana Paskaljevića. Voleo je da priča srpski, iako je koristio arhaične izraze iz hercegovačkog dijalekta. Učestvovao je u mnogim humanitarnim akcijama za pomoć sunarodnicima i uvek s ponosom govorio o zemlji svojih predaka.

„Maldena sam prvi put upoznao u Los Anđelesu 1981. godine, kada je moj film „Poseban tretman“ bio nominovan za Zlatni globus, kaže Goran Paskaljević. Rekao mi je da mu se moj film mnogo svideo i da bi voleo da snima sa mnom. Pokazao sam mu scenario za „Suton“ koji je trebalo da bude niskobudžetan, ali on je odmah pristao da igra u njemu, tako da je film postao visokobudžetan. Bio je izuzetan profesionalac, čovek od principa. Na scenariju za „Suton“ napisao je svoj životni moto, koji sam i ja kasnije prihvatio, a koji je glasio „Ne moraju da me vole, ali moraju da me poštuju“. Sećam se i jednog smešnog trenutka, kada smo se sreli pre 15 godina u Gentu u Belgiji. Tada je imao 82 godine, bili smo sa suprugama na večeri i on je u jednom trenutku ustao i rekao: „Izvinite, ali moram da se javim mami“. Njegova mama je u tom trenutku imala 102 godine!, seća se Paskaljević. Poslednji put, videli su se u Americi, uoči njegovog 90. rođendana. Mnogo je voleo Srbiju i stalno je pričao o njoj. Učestvovao je mnogo puta u svim akcijama, koje bi organizovali njegovi sunarodnici. I voleo je da priča srpski, ali pričao je neki stari hercegovački dijalekat, od pre 200 godina. Stalno mi je govorio – Što pušiš te cigaretle?“, ispričao je jednom prilikom Goran Paskaljević.

Koristio je i svaku priliku da spomene prezime Sekulović. Tako u filmu Paton, u ulozi generala Omara Bredlija kaže jednom vojniku: „Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!“ U filmu Dead Ringer, kao policijski detektiv kaže drugom detektivu: „Daj mi moju kapu, Sekuloviću!“ Takođe, u njegovom filmu Fear Strikes Out pojavljuje se bejzbolski skaut Sekulović. Kao zatvorski čuvar u filmu Ptičar iz Alkatraza čita listu zatvorenika, među kojima se nalazi i jedan Sekulović. Najpoznatiji primer toga je u TV seriji Ulice San Franciska, u ulozi policijskog poručnika Majka Stouna, kada zaposli pomoćnika Sekulovića.

Legat u Jugoslovenskoj kinoteci

Njegov legat danas se nalazi u Jugoslovenskoj kinoteci, koja je bogatija za lične predmete i uspomene iz njegove karijere, uključujući i šešir koji je nosio u seriji „Ulice San Franciska“. Inicijativa za podizanje njegovog spomenika u Beogradu svedoči o tome koliko je Karl Malden bio cenjen i voljen i na ovim prostorima.

Karl Malden preminuo je 1. jula 2009. godine u Los Anđelesu, ali je zauvek ostao deo istorije filma i ponosa njegove domovine i zavičaja. Njegov život i delo predstavljaju inspiraciju mnogima – dokaz da se trud i posvećenost uvek isplate i da se koreni nikada ne zaboravljaju.