Kasavetes u bioskopu „20. oktobar“: Kritičar Danasa o „Svetlost bledi“ sa 31. Festivala evropskog filma Palić

Istoimeni otac Fedona Papamihaela je bio scenograf (ili, kako se na engleskom uvaženije kaže, art director) filmova Džona Kasavetesa „Lica“, „Žena pod uticajem“ i „Ubistvo kineskog kladioničara“, da bi 1984. godine kao production designer (tj. krovna osoba zadužena za vizuelni identitet filma) bio potpisan i na meni omiljenom Kasavetesovom filmu „Ljubavna strujanja“ („Love Streams“).

Mladi Fedon je, dakle, tokom odrastanja bio u dodiru sa visokom filmskom umetnošću, u Kasavetesovom slučaju uvek povezanom sa teškom mukom nabavljanja sredstava (što je i najbolji, ako ne i jedini način da se takva umetnost stvara; ima da boli!).

Kasavetesova sudbina pokazuje da to može i da ubije pre vremena, pa je Papamihael, obrazovan i povezan, sebe preventivno pozicionirao kao najamnog direktora fotografije, počevši od saradnje sa Rodžerom Kormanom na filmu „Ples prokletih“ („Dance of the Damned“; r. Ket Šej, 1988).

No, ta vampirska pričaonica, primer kultnog filma, bila je mešavina žanra i potrage za slobodnim izrazom, i čini se da je Papamihaelu do danas ostala putokaz ka vrsti dela koje ostaje svoje dok ispunjava mnogostruke uslovljenosti.

Režirao je potom neambiciozne, funkcionalne i neprimećene žanrovske filmove, snimao visokobudžetne ili uzvišene za imena poput Vima Vendersa, Aleksandera Pejna i Olivera Stouna, sve vreme sebi ostavljajući dozvolu ili nalog da, kada radni kalendar dozvoli, malo provežba autorske mišiće.

Dovelo je to 2009. godine do iskrenog i u prihvatljivoj meri pretencioznog filma „Izgubljena Arkadija“ („Arcadia Lost“), malog dragulja što se jedva drži iznad produkcionih ograničenja (mada, to mu je deo šarma) koji mogu slobodno da preporučim – ali, samo ako se ugasi telefon i dopusti mu se da vam neometano petlja po emocijama.

Biće da je i Fedon zaključio da je pokušaj bio uspešan (ili, možda, da je postavka bila dovoljno dobra da bi se dalje istraživala) budući da i njegov novi film „Svetlost bledi“ nastanjuju stranci izgubljeni među grčkom prirodom i njenim autohtonim ili manje autohtonim ljudskim karakterima.

Mlade Gruzijke iz Kalifornije, manekenka Klara (Elensio) i fotografkinja Ela (Nini Nebieridze), odnedavno u vezi, stižu na zabačeno grčko ostrvo u cilju smirenog odmora i posvećivanja jedna drugoj.

Letnjih posetilaca ima, kao i poneke luksuzne kuće u vlasništvu sredovečnih Britanaca, dok ostrvo ipak predstavlja turističko slepo crevo, nekada davno, tokom sedamdesetih (tj. nakon pukovničke diktature) planirano da bude deo projekta primamljivanja zapadnoevropskih gostiju bezbedno bliskom egzotikom Egejskog mora.

U skladu s tim, na ostrvu se nalazi napušteni, raspadajući hotel, hrpa spolja užarenog a iznutra hladnog brutalističkog betona, u kojem žive braća Altin i Edi, ilegalni fizički radnici iz Albanije.

Treći neprijavljeni Albanac i „alfa mužjak“ grupe Veton na ostrvo je doveo i porodicu sa kojom živi u bednoj kućici, a usput i pod pritiskom ucene povremeno vrši oralni seks u kolima lokalnog šefa policije (Makis Papadimitriu iz „Toplotnog udara“ i filma „Flux Gourmet“ Pitera Striklanda; Papadimitriu nije tu slučajno već reditelj pravilno oseća da grupi nesumnjivo sposobnih debitanata i naturščika valja za svaki slučaj dodati i jednog „teškaša“).

Devojke koje uživaju u novom, lezbijskom uzbuđenju (biseksualnija manekenka je zbog fotografkinje upravo ostavila dečka), na svakom nivou frustrirani mladi Albanci, mlohavi i usporeni policajac – uistinu, profesionalan kada se konačno uključi u pogon – koji skriva svoje homoseksualne sklonosti, puno pustoši i mračnih ćoškova… šta može poći po zlu?

Važnije, šta Papamihael želi da učini sa postavljenim figurama?

Nakon što je u „Izgubljenoj Arkadiji“ (i tu je, zanimljivo, opusteli hotel jedna od bitnijih lokacija) okušao autorski pravac (iako kroz kostur fantastike i osavremenjivanja mitova; nije mi se slučajno svideo), reditelj ovaj put pravi „movie“ – „kršteni“, žanrovski film prikladan regularnom bioskopskom repertoaru.

Idejne tačke vezane za piramidu moći (ilegalni radnici – lokalna administracija – strani zemljoposednici) koju iz ravnoteže izbacuju neukalupljeni uljezi su svakako tu, da bi akcija i posledična tragedija bile uslovljena slučajnošću (koja, opet, u sebi sadrži zlo nemogućnosti komunikacije – Albanci ne znaju engleski jezik).

Razvoj likova ne postoji, što uopšte nije loše i ukazuje na to da scenario nije prošao kroz šake prevelikom broju fondovskih štrebera sa nekoliko naučenih fraza kojima opravdavaju svoje postojanje.

Naime, razvijaju se događaji, a naši junaci im se prilagođavaju jer moraju, dok na koncu ne postanu bolji već još izgubljeniji ljudi.

Ili postaju mrtvi.

Papamihael odbija napade banalnosti, što nije lako budući da u rukama ima i ne srami se da koristi eksploatacijski „rape-revenge“ konstrukt, sve sa damom u nevolji, vezivanjem, odvezivanjem, bežanjem, udaranjem i krvarenjem.

Spasava ga postojeća lokacija koju on, posle više decenija iskustva, zna kako da stavi u prilog dubljoj i dijaloški neizrečenoj slojevitosti (naše devojke dok se šetaju po hotelu ne izgovaraju ništa osim „što je ovo kul“) a da pri tome ne dozvoli da postane samosvrhovita.

Dobar je to film koji će, čini mi se, ostati izgubljen u području između festivalskih i rekreativnih gledalaca, da bi kada završi inicijalnu potragu za publikom stigao do surove demokratičnosti striming servisa.