„Kaspar“ – komad jezičke torture

Miloš Lolić istakao je da je ponosan na sve što je zajedno sa ekipom koja je radila na ovoj predstavi napravio, pogotovo zbog okolnosti u kojima je ona pripremana, i podsetio da su se temom ove legende bavili mnogi stvaraoci, ali niko tako radikalno kao Handke.

– Handke je samo jedan u nizu stvaralaca i pisaca koji su se bavili tom čuvenom legendom o Kasparu Hauzeru, nastaloj početkom 19. veka u jednom krajnje nebitnom gradiću u Nemačkoj. To je legenda koju većina poznaje u različitim verzijama, priča o nemuštom detetu pronađenom u šumi, koje će, onda, naše društvo da nauči da govori, to jest,  da ga pretvori u građanina, u šta su sve nas odavno pretvorili… To je legenda koju različiti reditelji na različite načine tretiraju, a ova, Handkeova, verzija, spada možda u najradikalnije – istakao je Lolić.

Prema njegovim rečima, to je svakako posledica vremena u kome je nastala ova predstava krajem šezdesetih godina prošlog veka kada je odmah i okarakterisana „kao antidrama“.

– Ne bez razloga jer se oslanja na nasleđe dadaizma i drame apsurda i mnogo čega, ali je meni lično najemotivnija antidrama koju sam ikada pročitao i to je bio ključni razlog zbog čega sam i prelomio da je to tekst koji treba danas postaviti i to posebno u Beogradu, i to posebno u Jugoslovenskom dramskom pozorištu – podvukao je Miloš Lolić.

Da se ovaj komad zasniva na netipičnom dramskom tekstu istakao je i dramaturg Periša Perišić.

– Bio je zaista izazov postaviti komad koji je kao ultimativni pozorišni manifest koji komentariše samog sebe, koji je nesvakidašnji i koji Handke s pravom zove komadom jezičke torture – kazao je Perišić, dodajući da je predstava veoma aktuelna i da je rad na njoj zahtevao minucioznost.

– Komad je aktuelan u tom smislu jer problematizuje zloupotrebu jezika u savremenom društvu u kome živimo – jedne sveopšte kakofonije, koja nameće pitanje imamo li uopšte vremena da se vratimo sopstvenom elementarnom ljudskom biću, onome što jesmo, kada zaboravimo na društvene uloge, kada zaboravimo na sve alternativne, digitalne i druge stvarnosti, koje u predahu od ovih medijskih živimo – ispričao je Perišić. Prema njegovim rečima, ovim problemom Handke se bavi na veoma subverzivan, radikalan način i sve vreme se poigrava.

– Utoliko je i sam postupak bio težak jer nemamo radnju, nemamo lik, nemamo priču. Imamo pozorišno zbivanje koje samo sebe preispituje i problematizuje u toku samog dešavanja – konstatovao je Periša Perišić.

Na novinarsko pitanje kada se zbiva radnja komada budući da je istaknuto da je aktuelan, reditelj Miloš Lolić je zagonetno odgovorio:

– U našoj predstavi se sve događa danas, možda i sutra, a sigurno preksutra.

Glumac Miodrag Dragičević, koga su na današnjoj konferenciji svi odreda pohvalili što je uspeo da reši komplikovan scenski zadatak, pogotovo reditelj, dramaturg i umetnički direktor JDP-a Gorčin Stojanović, smatra da ovaj komad počinje kada se upale svetla u sali i u vremenu koje izabere publika i to svako za sebe ponaosob. On se svima zahvalio i rekao da će posle „Kaspara“, koga je bilo veoma složeno uprizoriti na sceni sada mnogo lakše ulaziti u nove likove koji ga čekaju u budućnosti.

U „Kasparu“ igraju još: Nikola Rakočević, Anđelika Simić, Sanja Marković, Petar Benčina/Radovan Vujović i Miloš Samolov. Scenografija je poverena Jasmini Holbus, a kostim Mariji Marković Milojev.