Katarina de Brakeler, komesarka izložbe „Putujuća slikarska četkica“ Pjera Alešinskog, o delu jednog od najvećih savremenih belgijskih nadrealističnih slikara

Ljubitelji modernog slikarstva mogu do 16. marta da posete veliku izložbu posvećenu jednom od najvećih belgijskih savremenih nadrealističnih slikara Pjeru Alešinskom.

Izložba se održava u Fondaciji Bogosijan u Briselu, koja se nalazi u prelepoj art deko vili Empain.

Zdanje je u potpunosti renovirano i otvoreno za publiku 2010. godine.

Ovaj umetnički centar je zamišljen tako da predstavlja sponu između zapadne i orijentalne kulture.

Tu se održavaju razna događanja i okupljaju se umetnici iz raznih oblasti, a sve se odvija u cilju dijaloga sa zemljama posebno bliskim jermenskoj porodici Bogosian, koja je i osnivač ove Fondacije.

Trasirajući umetnikov rad tokom poslednjih sedamdeset godina, izložba predstavlja u isto vreme atipičnu retrospektivnu i evolutivnu putanju, a naročito umetnikovo posebno interesovanje za umetnost Dalekog Istoka.

Kroz preko sto izloženih dela može se jasno utvrditi metodologija rada i razvoj ideja ovog velikog poznavaoca raznih slikarskih tehnika.Predstavljeni su crteži tušem, akrilici na platnu, litografije, akvareli, keramika, kao i dela izvedena neobičnom tehnikom lepljenja zgužvane hartije na platnu.

Pjer Alešinski je rođen 1927. godine u Briselu.

Njegova porodica je emigrirala početkom XX-og veka iz Rusije u Belgiju.

Alešinski je jedan od prvih pristalica pokreta CoBrA, koji je osnovan 1948. godine.

Ovaj pokret je okupljao umetnike iz Kopenhagena, Brisela i Amsterdama i zastupao agresivniji, smeliji i provokativniji pristup umetničkom delu.

Pokretu vrlo brzo pristupaju slikari, avangardisti kao sto su Karel Appel i Asger Jorn.

CoBrA postiže veliki uspeh uprkos svom kratkotrajnom postojanju.

U to vreme Alešinski učestvuje na izložbama u Parizu, Briselu, Amsterdamu i Veneciji.

Porazgovarali smo sa komesarkom izložbe Katarinom de Brakeler, koja nam je objasnila kako je izložba organizovana i kako je protekla saradnja sa umetnikom, koji je u oktobru ove godine napunio 97. godina.

Recite nam nešto više o umetnikovoj putanji.

– Posle raspada CoBre, Alešinski nastavlja svoje stvaralaštvo u istom pravcu i bori se za umetnost bez granica. On se seli u Pariz 1952. godine, gde stupa u kontakt sa Albertom Đakometijem, Bramom van de Veldeom, Viktorom Braunerom i počinje posebno da se interesuje za japansku kaligrafiju. Presudni značaj u evoluciji njegove umetničke karijere ima kineski slikar Valas Ting, koji ga je naučio da slika sa platnom na zemlji i da posmatra svoje delo „odozgo”.
Fascinacija kaligrafijom i orijentalnom umetnošću uopšte, navodi ga da otputuje u Japan gde snima dokumentarni film o japanskoj tradicionalnoj umetnosti. Posle tog putovanja, na njegovim platnima se pojavljuju tkanine i hartija s posebnim detaljima, ali isto tako deo tih dela postaju i stari računi, pisma i bilo koji oblik rukopisa koji bi se umetniku učinio vrednim pažnje.

Kako je to putovanje uticalo na njegovu tehniku?

– Kao prvo treba reći da je Alešinski u stalnom eksperimentisanju. On posebno usavršava tehniku gravire koju kombinuje sa nekom vrstom grafologije i tako polako pronalazi svoj veoma prepoznatljivi stil. U tom periodu izrađuje slike monumentalnih formata, vrlo živog kolorita. On zatim kombinuje crtež tušem, koji često uokviruje glavnu temu, dok je sredina, izrađena od zalepljene zgužvane hartije u dekorativnim bojama. Osamdesetih godina, Alešinski postaje opsednut krugovima i diskovima. On ih vidi svuda, pogotovo kada se šeta ulicama velikih gradova. Preko tih kružnih oblika i njihovih mutacija Alešinski ostvaruje formu koja je uvek vezana za pokret i stavlja nesumnjivo u prvi plan odnos čoveka prema svetu.

Odakle dolazi ideja da se organizuje ova samostalna izložba?

– Polazna ideja je svakako umetnikova fascinacija Dalekim istokom, iako je Alešinski u početku oklevao, jer je smatrao da se možda njegovo stvaralaštvo ne uklapa potpuno u koncept Fondacije Bogosian. Tri nedelje posle mog prvog razgovora sa njim, Pjer mi se javio i rekao da je sve to vreme razmišljao o delima koje bismo mogli izabrati za izložbu i tako je sve krenulo. Onda smo odlučili da ćemo zajedno izabrati eksponate oko različitih tema ili zemalja koje su ga inspirisale u tom delu sveta, a naročito Kina i Japan.

Kako je izabran naslov?

– Gotovo da smo naslov “Putujuća slikarska četkica” predložili zajedno u isto vreme, jer Pjer u izvesnom smislu poistovećuje sebe sa četkicom koju je dobio u Japanu i koja je postala njegov fetiš. On je još uvek ima i sa njom svuda putuje. Upotrebljevao ju je za ulja, kaligrafije, estampe, pa čak i keramiku.

Da li ste odmah znali da će se umetnikova dela savršeno uklopiti u dekor vile Empain?

– Svakako! Svetlost u celoj kući je izuzetna i ulazi sa svih strana, zato smo zamislili izložbu bez mnogo zidova i pregrada. Na taj način boje na eksponatima postaju još bleštavije i uočljivije. Mislim da posetilac na ovoj izložbi podjednako može da uživa u arhitekturi vile i lepoti umetnosti Pjera Alešinskog.

Recite nam nešto više o klavsenu koji se nalazi u glavnoj prostoriji, u prizemlju, vile Empain.

– On pripada umetniku. To je kopija klavsena iz 18. veka, a oslikan je 1986. “u četiri ruke”. Uz Pjera je na njemu radio i češki slikar i pesnik, Jerži Kolar. Alešinski je oduvek voleo da stvara sa drugim umetnicima na istom platnu ili predmetu.
Ideja je bila da se u glavnoj prostoriji vile smesti taj klavsen i tri ogromna platna, jer kao celina, oni otvaraju put ka sledećoj etapi izložbe koju otkrivamo na spratu. Svaki put kada uđem u tu prostoriju imam utisak kao da će neko sesti za instrument i početi da svira!

Alešinski je u oktobru napunio 97 godina. Da li on još uvek slika?

– Da, on još uvek slika, ali ne tako velike formate kao ranije. Od skorijih radova, na izložbi se nalaze dve slike iz 2023. i 2024. godine, koje su posvećene njegovoj ženi. Pjer prvo nije hteo da ih uvrsti u svoj izbor za izložbu, ali na moje insistiranje je pristao. Smatram da je to omaž njegovoj supruzi koja je preminula prošle godine. Mislim da ove dve slike zaokružuju na neki način njegovo stvaralaštvo, jer na njima nalazimo konture ženskog tela koje isto tako možemo uočiti na jednom od njegovih prvih crteža sa početka karijere.
Alešinski se mnogo posvetio pisanju u poslednje vreme, iako se time, vrlo uspešno, bavio i ranije. Čak je napisao i vodič za posetioce izložbe na veoma originalan način i sa mnogo duha.