Katarina Žutić: Imam utisak da su narodnjaci pobedili

Kaja je 19. marta u punom izložbenom prostoru Dorćol platza otvorila svoju prvu beogradsku izložbu „Persefonin vrt“, u okviru Kontakt konferencije.

Postavka će moći da se obiđe do 8. aprila, a narednih dana ključaće aktivnosti u okviru nje jer posetioce očekuje DJ nastup Nemanje Aćimovića (bubnjara grupe Jarboli) 21. marta; narednog dana od 17 časova Kaja i Vesna Dujmović, kustoskinja, vode kroz izložbu; isti termin je i za performans „Simbolika nara u Persefoninom vrtu“ – slikanje „Nara“ i razgovor sa publikom, da bi se 1. aprila takođe od 17 časova održala aukcija za pomenutu sliku „Nar“.

Prihod od njene prodaje otići će udruženju Discover Serbia koje će u to ime u beogradskim vrtićima zasaditi drvo.

– Drveće je tu kad se rađamo, jer drugačije ne bi ni mogli da se rodimo – ne bi bilo vazduha. Ono nemo posmatra naše, za njih, kratke živote i kad umremo, njihovo nas korenje grli. Šta ako je svrha naših tela nakon smrti jednostavno đubrivo za zemlju iz koje raste drveće? Stava sam da je drveće na nekom metafizičkom nivou simbol koji povezuje život i smrt, dve suprotne i nerazdvojive ideje – pojašnjava umetnica.

Ona izriče još jednu konstataciju – da edenski vrt može biti vrt u kome živimo na zemlji, ali samo pod uslovom da ga očuvamo, negujemo i neumorno zalivamo.

A Persefona, po kojoj je izložba i dobila naziv, dualna je boginja – vladarka Podzemlja i boginja vegetacije. Na radovima umetnice utkana je simbolika boginje, sa dodatim ljudskim obeležjem – rukama, koje na delima dominiraju.

Veče otvaranja je zaokruženo pesmom koju je Žutić otpevala uz pratnju harmonikaša Bobana Bjelića i nakon toga izložbu proglasila otvorenom.

Tema očuvanja prirode vama je već dugo bliska, u vašem bendu Kamikaze pevali ste o ekološki angažovanim temama. Ovde na izložbi je i vaša mama Svetlana Bojković, velika borkinja za očuvanje prirode. Na vašim delima priroda se susreće sa rukama čoveka. Kako biste istakli značaj borbe za njeno očuvanje, koja je utkana u vašu umetnost?

– Kao večiti utopista verujem da umetnost može da bude klica, ideja koja će navesti ljude da promene svet. Koja će dovesti do neke globalne promene. Ja verujem u to, verujem i zato se i trudim i daljem sve od sebe da ukažem na značaj i snagu prirode – kataklizmičnu i lekovitu. Ruke su predimenzionirane iz razloga da ukažu kolka je moć nas ljudi da ipak pomognemo da zaustavimo ovo globalno otopljavanje, zagađenje. Mi možemo to da uradimo, ako smo prethodno svesni toga da generacije dolaze iza nas. Mi smo sad na Zemlji, a Zemlja je mnogo, mnogo eona godina starija od nas, priroda kao takva – biljke i životinje. Izložba je zato ozvučena zvukom šume, prirode, a ruke su motiv koji se, sa drvećem, provlači kroz sve slike. Na taj način sam pokušala da ukažem na moć koju mi ljudi imamo da uradimo nešto veliko i dobro. Moć da zajedno stanemo na put uništenja, ne samo tekovina civilizacije, već i prirode u kojoj živimo.

Na ulazu u izložbeni prostor delite seme pšenice. Zašto?

– Persefona se često prikazuje na kipovima sa skiptarom podzemlja i klasom pšenice. To je jedan od njenih simbola. Ona donosi pšenicu svetu, a u isto vreme je i vladarka podzemlja.

Pored pšenice tu je i voćka – nar, motiv najavljenog performansa. Koja je simbolika nara, kako je on upleten u priču?

– Prema legendi – grčkoj mitologiji, Had je dao Persefoni da pojede – negde šest zrna nara, negde ceo nar, negde zrno… Svakako, dao joj je da pojede nar i na taj način je zauvek vezao za podzemlje. Nar je simbol zagrobnog života. Simbol je i neke zajednice, na primer u masoneriji nar se kotira kao odnos sa ložama… Moj ugao gledanja i utisak je da sve zajedno nar ima jaku simboliku u očuvanja prirode. Ja ga postavljam iz tog konteksta. Više reči o tome biće na diskusiji i performansu, a dobro došli su svi koji žele da učestvuju u razgovoru. U pitanju je debata, neću ja da sedim i držim predavanja, nego će svako ko bude došao imati priliku da podeli svoje saznanje na temu, a ja ću rado saslušati, uporediti s mojim. Sam performans podrazumeva da ću na pripremljenoj pozadini od kolažnih papira praviti jedan veliki nar. Ta će se slika prodavati na aukciji, a novac će otići za ekološku organizaciju.

Kad smo kod ekološkog aktivizma i umetnosti, kako gledate na aktiviste koji bacaju tečnost po muzejima na poznata remek-dela kako bi skrenuli pažnju na goreće probleme zagađenja?

– Te što bacaju ne bih komentarisala. U čemu je svrha? Uzmi pa naravi nešto svoje. Ja ne mislim da je to put da se bilo kome išta ukaže, sem da se skrene pažnja na sebe.

Kako vidite našu kulturu, na kom je nivou i da li ste primetili da ona u nekoj meri komunicira sa ekologijom?

– Kultura kao takva se ne da. Ona je skrajnuta, ali se ne da. Evo, držimo se. A što se tiče ekologije, iskomunicirala sam sa ekološkom organizaciojom Discover Serbia. Napraviću aukciju prvog aprila, od koje će sredstva od prodate slike ići kao donacija za vrtić. Realno ću dati novac da se posadi nešto. Meni je puno srce zbog toga i zato imam utisak da sve ovo ima smisla. Nisam primetila da se umetnost kao takva toliko oslanja na ovu temu, pogotovu kod nas. Nisam ni primetila da imamo mnogo umetnika koji se bave očuvanjem prirode. Ovde je na otvaranje došao Pijanista (umetnik Andrej Josifovski), on se recimo takođe fokusira na ekologiju. Inače ne znam puno naših umetnika koji na nju ukazuju. Mi smo mala zemlja, malo smo i tržište – svakako bitno je da nas ima.

Kada razgovaramo o kulturi ne mogu da ne primetim da su se vaši filmovi pre svega „Crni bombarder“, pa i „Vizantijsko plavo“, „Nebeska udica“… svojom rokenrol estetikom urezali u DNK domaće kulture. Da li taj sentiment i dalje živi?

– Živi u nama, ali izgubili smo bitku, nažalost. Na nama je da očuvamo taj neki plamen. Ne možemo da sagledavamo rat, ali dosta bitaka smo pogubili. Imam utisak da su narodnjaci pobedili.