Katarza kao happy end

Šteta što je to samo retorički kondicional, jer bi se imperativ rata kao nacionalne teme, probušio kao balon percepcije jednog dobrog dela naše kulturne javnosti. Onog koji prenebragava lektiru: mirnodopski društveni ambijent i kontinuitet postratne tranzicije.

Klasika velikih romana, od Foknerove Buke i besa do Zločina i kazne Dostojevskog, su oni koje Kosti kao drugi deo televizijske triologije (prethodna serija Meso i naposletku očekivana Koža) uzimaju kao svoje narativne premise.

Jedan od danas najistaknutijih svestranih, srpskih autora, Kolja Pejaković kao glumac, muzičar i scenarista sa demetropolizovanom adresom prebivališta i inspiracije, Banjalukom, čini se da je napravio jednu od boljih serija sezone.

Štaviše to bi bio nepodeljeni utisak publike u meri u kojoj su društvene mreže lakmus recepcije. Ova TV kritika, mesec dana nakon završetka emitovanja dotiče Kosti, šlagvortom NIN-ove nagrade kao jedinog referentnog merituma u književnoj hiperprodukciji. Proporcijom kvantiteta i ambicija nalik domaćoj igranoj produkciji.

Serija Kosti je tzv. tok svesti paralelne priče o dvojici Kosta, jednog pravdoljubivog antiheroja sa socijalne margine i drugog istoimenog antipoda kao sistemskog zupčanika.

Prvi je glumac Jovo Maksić koji nakon svojih bezbrojnih epizoda, ovde glavnom ulogom konačno nadilazi nekad sličan karakter Rastislava Jovića.

Ljubiša Savanović je prvak drame banjalučkog Narodnog pozorišta RS, koji opravdava početno poverenje dobijeno ulogom Apisa u Kralju Petru – Lazara Ristovskog.

Jedan je u Kostima, kao krajiški izbeglica logično unapred limitiran perspektivom, drugi nesuđeni žrtveni jarac i stereotip naše povesti o ministrima unutrašnjih poslova. Isprepletana prenapregnutost njihovih sudbina, generisaće etiku i epilog tih Raskoljnikova. Mač kojeg će se oni latiti, biće gledaočeva katarza, ali i njihov hepi end, jer će uz neizbešni kolateral, tako kažnjeni stradati samo oni zli.

Kosti su takođe verovatno najbolji tzv. all star kasting u ovdašnjoj recentnoj produkciji. Ne postoji slabo mesto u glumačkoj podeli, uprkos svojevrsnoj generalizaciji scenografije političkog zla i unutar tog mizanscena svih zadatih rola.

Dragan Mićanović je moguće igrao najbolju ulogu karijere, skupa sa ovde takođe prisutnim Borisom Isakovićem. Oni su kontinuirano u najboljoj formi i vrhunski domet ne samo srpskog glumišta već regionalnog filma.

Hedikep Mićanovićevog junaka je, kako je to tačno zapazila Vanja Bahilj, srpski kliše o izopačenoj strukturi stranaca u balkanskoj političkoj agendi. Dodajem, kao da se Pejaković scenarista post mortem osvetio visokom predstavniku u BiH, Pediju Ešdaunu npr.

Naspram takve ljudske i seksualne devijacije, stoji Pejakovićev lik. Lokalni paroh koji svojom bezrezervnom hrišćanskom verom, povezuje sve aktere radnje u luku oprosta grehova, moralnog iskupljenja i ljudskog isceljenja.

Politička i poslovna panorama fiktivne (da li kao takva), Dodikove Banja Luke, ceo je niz odličnih ostvarenja: Aleksandra Đurice, Dejana Aćimovića, Nikole Rakočevića… Grad koji tek stidljivo uspostavlja parabolu između jednako obespravljenih, dominantno marginalizovanih SAO Krajišnika i u likovima Gorana Sultanovića i Bore Nenića, retkih bošnjačkih povratnika.

Za ženske likove standardnog drugog plana (Milica Janevski, Lea Sekulić, Nikolina Friganović) čini se da je jedina tamošnja „sigurna kuća“ – adresa slovenačkog ili austrijskog konzulata.

Konačno ko je gledao tri sezone hrvatskih Novina, komparativno se Kosti mogu dojmiti kao takođe dobre, ali i donekle slabiji deja vu, izostavljenom optikom preispitivanja srpske crkve.

Hotel Balkan

Vrlodobroj seriji Kosti, prethodio je takoreći možda i najveći televizijski debakl prošle godine. Hotel Balkan, izvršne produkcije „Bosonoga“ istih koautora (Nikola Pejaković, Saša Hajduković) sa pridodatim koscenaristom Nebojšom Romčevićem i korediteljem Sašom Karanovićem.

Serija je u prvoj nedelji emitovanja, samo u jednoj epizodi imala pad tzv. šera gledanosti za primetime RTS-a sa logičnih 32 odsto na neverovatnih 13 procenata. Stoga posle dve nedelje prikazivanja skrajnuta u ponoćni termin prikazivanja.

Šteta jer je ova esnafska i linearna porodična istorijska saga bez smislenog uporišta u forsiranom flešbeku, pružala šansu za dva imena vredna prilike glumačke zrelosti. Prvaka Narodnog pozorišta u Somboru Sašu Torlakovića i nekadašnju zvezdu hit serije Budva na pjeni od mora, Sanju Jovićević.

Katastrofični neuspeh, možemo, ali ne moramo da pripišemo portfoliju Romčevića i Pejakovića. Pravednije bi bilo da ga fakturišemo neuređenoj i nekritičkoj serijskoj, televizijskoj hiperprodukciji srpskog Netflixa. Iz takve perspektive Kosti su zapravo bile i smelo subverzivne i u proizvodu odlične. Ravnopravne sa najboljima: Močvara, Državni službenik, 12 reči i samo jedne van Telekom portfolija – Mama i tata se igraju rata.