Katolička porta 5

NJihao sam se u škriputavoj stolici, dok ne bih zaspao, ili dok mi ne bi pripala muka.

Na toj adresi, u starom delu zgrade, nalazila se redakcija književnog časopisa Polja, u kojoj sam radio.

Na to mesto preporučio me je 2000. godine, novi gradonačelnik, moj drug.

Tadašnjem direktoru, nekom klecavom glumcu, uopšte se nije dopala ta ideja, valjda je mislio da ću ga ugroziti, obmanjivao me je mesecima, izmišljao najrazličitije razloge zašto me ne može zaposliti, recimo da za to treba promeniti Statut grada i slične začkoljice, sve dok mu onaj moj drug nije poslao befel da potpiše moj ugovor o radu, poručivši mu da se ne šali, te da na dokumentu koji je kurir doneo iz Gradske kuće mora biti ili direktorov potpis, ili komadić njegovog raznetog mozga (kada bi ovo bio gangsterski film, ili ja ne bih toliko preterivao sa ironijom).

Uglavnom, počeo sam da radim u jednoj prolaznoj prostoriji, koja je služila kao skladište, sa devetnaestovekovnim računarom, uz koji si slobodno mogao računati na prste. Jedan je prozor gledao ni u šta.

Drugi, međutim, u sveštenikov vrt, jer delio me je samo zid od župnog dvora, po kojem je ponekad šetao svećenik zadubljen u knjigu, video bih ga s prozora, pitajući se šta to čita.

Vrlo brzo sam se navikao na svoju samoću i izdvojenost. Polako sam radio u hladovini, pisao nešto svoje ili okapao nad tuđim tekstovima.

Uređivanje književnog časopisa ravno je upravljanju malom, finom državom. Ili, ako je to nekom prejako: najsličnije je komponovanju. Hoću reći da za sve mora da postoji razlog, sem poluapstraktnog ubeđenja da nešto što ste izabrali po vašem nahođenju – valja.

I ovde važe čista literarna pravila, šibica iz prvog teksta mora kresnuti u nekom finalu, bez obzira što njihovi autori možda i ne govore u životu.

Uređivanje književnog časopisa je pokušaj uspostavljanja svih veza, asociranje, uticaj.

U tom poslu, kao i u kulinarstvu ili farmaciji, valja posedovati osećaj za meru, imati oko, laku i pravednu ruku. (Naravno da sad ne opisujem sebe, govorim o idealu, o svom snu.)

I samo slaganje knjiga na policu je, Borhes veli, kritičarski posao.

Samo se valja zamisliti. Retko sam dizao pogled. Tek na škripu nesigurnog, improvizovanog stepeništa, koje je vodilo u moj golubarnik. Ili da bih mahnuo onom kolegi čitaču u vrtu, kad bismo, u isti mah, podigli poglede s naših štiva.

Nije, doduše, bilo novca za štampanje i, premda sam praktično složio u glavi dva broja, dogovorio se sa dizajnerom i štamparom, nekako sam se osećao kao suvišan čovek.

Završio sam svoj slikarski roman, poslao jednu tekstualnu komadešku u Letopis i životario na margini.

Moj moćni drug bio je zauzet većim, važnijim poslovima, u retkim prilikama, kada bismo se sreli, govorio mi je da budem strpljiv, uostalom, imam redovnu platu, što mi je, tokom devedesetih, bilo nedostižno.

Onaj moj direktor napustio je našu priču i, poput ostarelog Remboa (ah, kako to smešno zvuči), otvorio kafanu, koja je imala poljoprivredni naziv, kao i moj časopis, ime nekog cvetka ili radne mašine, svejedno.

Nisam voleo da idem tamo, ali svratio sam jednom kad sam ostao bez igde ikoga, nije bio srećan što sam tu, napadno se obradovao kad me je ugledao.

Na direktorsko mesto, umesto pomenutog krčmara, koji je ubrzo krvavo zaradio svoj prvi milion, došla je jedna fina ženica iz pozorišta, s kojom sam se tako lepo slagao da je to bilo nestvarno ljupko i dosadno.

Autor je poznati romansijer i pesnik čiji je roman Carinska ulica u Novom Sadu nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs