Kazalište, pozorište, Nišvil džez teatar

I promišljanja pozorišta, nesumnjivo, čak i kad se najrazličitije forme teatarskog iskazivanja na ovom sinkretičkom festivalu nužno naslanjaju na veću ili manju podršku muzike kao izražajnog sredstva uglavnom doraslog ponekad trapavom i sporom jeziku golog dramskog teksta.

Ova ideja, kao ozbiljna vrsta društvenog povezivanja i umrežavanja, brzo i lako – netipično za moć medija na ovim prostorima – svakodnevno privlači omanju armiju pratilaca i sledbenika. Repertoar podrazumeva i brojne vanteatarske teme, kao što su izložbe, promocije i debate.

Neprijatelji festivala oličeni su ili u pojavama koje ionako ne navraćaju na pozorišne događaje ili u – kiši. Ove godine, treći Nišville Jazz Theatar, uzmicao je pod pretnjama meteoroloških kaprica, odričući se mogućnosti da u nekom vanpozorišnom ambijentu njegovi sadržaji nenadano i sasvim volšebno poprime nova, neočekivana značenja. Valjda se u tome i ogleda glavna osobina starogrčkog boga Dionisa, koji bi trebalo da ne oseća kišu, zaparu, zamor, mamurluk i godine.

Možda naša trogodišnja pratilja još uvek ne poseduje to njegovo zrno zrele zavodljivosti, za šta će joj biti potrebno još mnogo kiše i puno božanske milosti, ali zato, pred očima (i ušima) svih uzrasta i generacija pleni vitalitetom, šarmom, hrabrošću i jednom vrstom gorde samodopadljivosti.

The Fortress of Rebellion & Provocations – Tvrđava pobune i provokacije.

Da li ovogodišnji naslov Nišvilovog džez teatra samo provocira ili i nagoveštava? Da li pobuna u teatru ima profetsku moć? Nije li to najava mnogo složenijih društvenih događaja koji će proisteći iz kulture nepristajanja? Poseduje li pozorište dovoljan autoritet da pozove na akciju većih dimenzija od samog pozorišnog čina? Da li je karneval adekvatna forma te akcije? Nesumnjivo, umetnici „Stelle Polaris“ iz Norveške, oni koji su otvorili ovogodišnji niški festival kao svetkovinu jarkih boja, šalju nam jasan odgovor: sve je dozvoljeno ukoliko to predstavlja „Celebration of Life“. Najednom, karnevalsku povorku razbarušenu duž glavnog niškog šetališta preseca kiša. Snaga prirode surovo trijumfuje nad frivolnom i krhkom izvođačkom teksturom, podsećajući na odvajkada poznat red stvari. Pastorala koja nadmudruje logiku gradskog života. Za Šekspirovu pastoralu „Kako vam drago“ u režiji Nikite Milivojevića neće biti mesta u dvorištu „Banovine“, gde se potencijalno razastiru i šume Ardenjske i zidine vojvodine palate. Dionis je predstavu vratio na svoje mesto – u pozorište. Ako je nešto i izgubila popevši se na „italijanku“, sve je bilo nadomešteno dobrom voljom gledalaca, kako i propisuje jedan od uzusa Šekspirovog pozorišta. Ceo je svet pozornica, na njoj su neizbežno glumci, ali i muzičari raznih kalibara odeveni u duhu manirizma. Zvuk instrumenta prati glumačku radnju, glumac se promiče u muzičara, a efekat igre pojačava u svakom sudaru glumca s muzikom. Zaljubljeni su i Šekspirovi likovi, ali i publika u Nikitinoj predstavi, svetla u sali ima na pretek i sve postaje samo jedna velika, zajednička pozornica.

Theatrum mundi.

U „Mandaliki“ (režija Ivana Ašković i Boris Čakširan) plesnog studija „Bidadari“ iz Indonezije i našeg „Mudra Teatra“ ide se još i dalje. Glumci su i plesači čije neverbalne kodove čitamo teško, ali se lako prepuštamo utisku da u pozorištu pokreta radnja ponekad teče povrh naših opažajnih i saznajnih moći. Prelako i preteško za gledanje u isti mah. Nije li već to dovoljno za jednu provokaciju? Sličan koncept vidimo i u predstavi „August“ Zoltana Balaša u izvođenju četvoročlanog ansambla „Maladype Theatra“ iz Mađarske, samo sa više improvizacije i mladalačkog poziva na nepristajanje. Na njihovo traženje slobode naslanja se horski vapaj žena iz Euripidovih „Trojanki“. Za razliku od mladosti koja u potrazi za slobodom prekoračuje granice mogućeg, u predstavi Nebojše Bradića za trojanske udovice više nema nade („Narodno pozorište Priština“ / Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“ Zaječar). Uhvaćene kao ptice u čelične rešetke, one su samo tužni plen surovog i na božje zakone gluvog muškog principa. Ponos je još jedino osećanje koje ih čini slobodnim bićima. Čak i kad im krvnik istrže porod iz naručja. Na ruševinama drevnog polisa, uprkos sve gušćem mraku, u svojoj pobuni i nepristajanju, „Trojanke“ progovaraju božanskim jezikom razuma, a to znači „logosa“. Pod nevidljivom cirkuskom šatrom (Ludifico – novi cirkus), koju svojim telima formira samo gledalište, dve žene, „Ni malo smešne“ (kako se predstava i zove), čine to isto, prikrivajući plesom i akrobatikom u vazduhu svoju pravu, klovnovsku prirodu, čiji je bunt upravljen najpre prema sebi, a onda i prema svetu.

Ovim završnim obraćanjem kao da je opisan krug. Sve je počelo karnevalom a završilo se cirkusom. Suština karnevalskog duha je u obnavljanju životnih ciklusa, veličanju i slavlju Erosa, koji uvek iznova pobeđuje. Ponavljanje trijumfa koje je kružnica. Baš kao i cirkuska šatra. Treći  Nišville Jazz Theatar opisao je čitav krug i tako se našao na počeku. S nestrpljenjem iščekujemo njegovo ponovno rođenje.