Radost života, sentimentalnost i ironija: „Kći puka“ delo koje su Francuzi uzdigli na status nacionalne opere

Iako je delo primljeno veoma uzdržano na premijeri u Parizu u februaru 1840. godine ubrzo je postalo omiljeno kod Francuza.

„Salut à la France”, arija koju u drugom činu izvodi Mari, ponekad je korišćena kao druga nacionalna himna a postala je uobičajena praksa da se opera izvodi svake godine 14. jula, na godišnjicu osvajanja Bastilje u Parizu, kao i u ostalim pozorištima Francuske.

Status nacionalne opere

Kada je Gaetano Doniceti radio na svojoj „maloj operi“, kako ju je gotovo usputno nazvao u pismu, nije imao pojma koliko će ”Kći puka” postati uspešna. NJegovo prvo delo, zasnovano na originalnom libretu na francuskom jeziku, izvedeno je više od 1.000 puta samo u Francuskoj u prvih 75 godina, a Francuzi su ga uzdigli na status nacionalne opere. Ova opera uživa veliku popularnost u inostranstvu do danas. Ne samo zbog Toniove čuvene arije, u kojoj se u samo jednom minutu može postići impresivnih devet visokih C-a, već posebno zbog šarmantne priče o Mari koju su vojnici pronašli na bojnom polju i koja odrasta pod dirljivim kolektivnim očinstvom puka a u snažnoj suprotnosti sa bilo kakvim idejama ženskog morala. Kada se otkriju njeni pravi roditelji, ne samo Mari, već i njen ljubavnik Tonio uranjaju u krizu identiteta: dok se ona uvlači u tesni korzet aristokratije zbog svoje tetke, on se pridružuje puku u nadi da će to obezbediti budućnost njihovoj ljubavi. Dva lika iz dva suprotna sveta koji zapravo žele da budu samo jedno: oni sami – i po mogućnosti zajedno!

Doniceti, koji je uz Đoakina Rosinija i Vinčenca Belinija bio jedan od najuspešnijih predstavnika italijanske belkanto opere u 19. veku, rođen je u Bergamu 1797. godine. Kao rezultat brojnih pomeranja granica do kojih je došlo usled Francuske revolucije i kasnijih ratova u Evropi, Bergamo u severnoj Italiji je tada bio deo Cisalpinske republike i bio je usko povezan sa razvojem u Francuskoj.

Savremeno pitanje identiteta

Opera Gaetana Donicetija ”Kći puka”, koja je premijerno izvedena u Parizu 1840. godine, smeštena je u politički i socijalno napet i nacionalistički uzavreo istorijski period koji je usko povezan sa kompozitorovim životom. Pozivanje na istorijske koordinate nema za cilj da promoviše biografsko čitanje, već služi za vizuelizaciju konteksta iz kojih se opera može ponovo otkriti kao trenutni doprinos aktuelnim debatama.

”Kći puka” je ne samo smešna, već i dirljiva priča o „ćerki puka” Mari, koja odrasta kao dete u 21. puku francuske vojske, ali ispada baronica. Za italijanskog reditelja Damijana Mikileta, pored lepog pevanja i smešnih situacija, reč je o veoma savremenim pitanjima identiteta. Ključna scena je muzička lekcija u kojoj bi Mari trebalo da nauči ne samo harfu, već i pravila pristojnog društva. To polazi naopako kada vojnički „Rataplan” stanu da bubnjaju u salonu. Štaviše, Mari bi se radije udala za tirolskog farmera Tonija nego za vojvodu od Krakentorpa.

Posle 90 godina, ”Kći puka” se prvi put može ponovo videti u Bavarskoj državnoj operi – i verovatno se može čuti najveća koncentracija visokih tenora u istoriji opere.

Sukob između klasa

Južnoafrička bravurozna sopranistkinja Preti Jende peva naslovnu ulogu u Bavarskoj državnoj operi. A tenor iz Španije Ksavije Anduaga, rođen u San Sebastijanu, jednako je briljirao u jednoj ariji sa ne manje od devet visokih C. Nakon ”Aide”, reditelj Damijano Mikieleto i njegov tim su iznova u Minhenu, ovog puta da bi na scenu doneli dijametralno drugačiji aspekt života vojnika. Za reditelja, priča o mladoj Mari je priča o potrazi za sopstvenim identitetom, koji Mikieleto vidi kao kolektivnu društvenu konstrukciju. Scenografija Paola Fantina preuzima na fascinirajući način ovu ideju. Zajedno sa kostimografom Agostinom Kavalkom, koji je novi u timu, koreografom Tomasom Vilhelmom i dizajnerom svetla Alesandrom Karletijem, oni konstruišu i dekonstruišu dva sveta koja ne mogu biti drugačiji.

Kao i kasnije opere Đuzepea Verdija, ”Kći puka” ima svoju „La tinta musicale“, specifičnu zvučnu mešavinu vitalne radosti života, sentimentalnih emocija i satirične ironije. Donicetijeva muzika odražava sukob između klasa – tirolski farmeri, francuski vojnici i plemstvo su spojeni u zapletu – u različitim stepenima lokalnih zvukova: svet farmera u naivnoj, usrdnoj molitvi uvoda, aristokratski svet markiza u stilskoj kopiji ”Tirolijene”, sentimentalne ljubavne priče Marije i Tonija u namerno naivnom, melanholičnom romantičnom tonu. Svi su potpomognuti vojnom muzikom sa karakterističnim deonicama za pikolo, hornu, trubu, zvona, mali bubanj i bas bubanj. U jednu reč, Donicetijeva komična opera je grandiozni uspeh Bavarske državne opere u koprodukciji sa Teatro San Carlo, Neapel.