Kempf: Volim da pravim buku i sviram glasno

… uključujući tu i srodstvo sa nenadmašnim Vilhelmom Kempfom! No, neka vas ne zavarava njegova prostodušnost – ovde je reč o pravom britanskom čudu od deteta svojevremeno, koje je prešlo dug put okićen najuglednijim priznanjima, da bi danas vladao svetskim scenama podjednako kao solista i kamerni muzičar. Fredi Kempf otvara ovogodišnji NOMUS 20. aprila kao solista i dirigent u Betovenovom Klavirskom koncertu br. 3 sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, 23. aprila ima svoj resital u novosadskoj Sinagogi, a u ponedeljak, 24. aprila, slušamo ga u ciklusu „Kolarac – tvoj svet muzike“ u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine sa njegovim ‘ruskim’ programom.

– Moglo bi se reći da sam oduvek bio privučen klavirom. Još uvek se sećam koliko sam bio fasciniran zvukom ovog instrumenta – bilo da se on pojavljuje u Diznijevoj filmskoj muzici ili se čuje u nekoj Sinatrinoj pesmi. Jednostavno bi me uvek naterao da ga slušam. Međutim, konkretan povod da počnem da ga sviram bio je više plod slučajnosti – tragao sam za Božićnim poklonom – a činjenica da mi je na kraju Božić Bata doneo malecnu električnu klavijaturu te godine, prosto je rezultat toga što je ova klavijatura bila najskuplji artikal sa čijom cenom su moji roditelji mogli da se slože. Kada sam nekoliko nedelja kasnije počeo da uzimam časove, paralelno sa klavirom pokušao sam i sa violinom, gitarom i blok-flautom – ali je klavir bio jedini od tih instrumenata koji sam nekako već zavoleo. Kada se vratim na to, zaista mislim da je klavir onaj instrument koji mi je najviše odgovarao, na razne načine – ja recimo volim da pravim buku, sviram glasno i uredno koristim svoju snagu i energiju da to činim – kaže na početku razgovora za Danas Fredi Kempf o svojoj „prvoj (muzičkoj) ljubavi“, dodajući da su prvi klasični muzički komadi koji su ga zainteresovali bile Betovenove Sonate – posebno „Appassionata“ i „Patetična“, takođe i Mocartovi Klavirski koncerti br. 21 K467 i br. 22 K482., a kasnije Drugi Klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova „koji je oduvek žudeo da zasvira jednog dana“.

* Vaše prezime odmah stvara asocijaciju na velikog Vilhelma Kempfa – imate li zapravo ikakve veze sa ovim klavirskim velikanom?

– Ja sam u daljem srodstvu sa Vilhelmom. Jedan drugi član te porodice je najpre pronašao svoju sopstvenu povezanost sa Vilhelmom, a ubrzo zatim i vezu sa nama. Sećam se da je on bio veoma zainteresovan da čuje kako sam ja takođe, tada već sa punih osam, čudo za klavirom. Mi smo onda pokušali da ugovorimo susret sa Vilhelmom, ali je on nažalost preminuo ubrzo zatim – tako da se to nikada nije ostvarilo. Jedini nesporazum kojeg se sećam, bio je u doba kada su moji roditelji počeli da traže ozbiljnijeg profesora klavira za svog 6-godišnjeg sina, pa smo se raspitivali o čuvenom, lokalnom engleskom pijanisti po imenu Ronald Smit – koji je često nastupao na Promenadnim koncertima u Londonu. Mislim da je jedini razlog što mi je dopustio da mu uopšte sviram bio taj što je mislio da sam ja Vilhelmov sin! Bio je pomalo razočaran kada je ukapirao da nisam, ali me je na kraju ipak primio.

* Šta smatrate najpresudnijim za svoju sadašnju karijeru?

– Smatram da je najvažniji podsticaj došao od mojih profesora. O, kako sam samo bio srećan da imam prave profesore u pravo vreme! Ronald Smit mi je recimo doslovno dao ovu moju tehniku. On u stvari pre mene nije ni podučavao decu i stoga se trudio da me odškoluje na najbolji mogući način – ne tek samo zadajući mi prave vežbe i komade, nego takođe pokušavajući da ispravi i reši sve one probleme koje je on sam iskusio kao izvođač. Na primer, nikad mi nije dozvoljavao da se ‘zagrevam’ – u smislu da sviram klavir pred nastup, ne bih li se pripremio. Ostavio bi me da stojim ispred njegovih vrata na hladnoći i potom bi mi rekao da utrčim, odem pravo za klavir i smesta nešto zasviram – govoreći: „Bićeš mi zahvalan za nekih 30 godina!“ – i stvarno jesam! Sledeća velika promena došla je od mog ruskog profesora Emmanuila Monaszona. Nisam baš dugo radio sa njim, ali je on nekako odmah shvatio da se ja neprestano trudim da dokažem koliko brzo ili glasno mogu da sviram. I on je bio rešen da me promeni, verujem sa uspehom, ukazujući mi i na neke druge moje kvalitete koje bi trebalo da pokažem.

* Kako se sećate onog spektakularnog izdanja Međunarodnog takmičenja ‘Čajkovski’ u Moskvi 1998? Bili ste tek 20-godišnjak, publika i žiri su se pobunili protiv vaše III nagrade, smatrajući da u najmanju ruku treba da podelite I nagradu sa Denisom Macujevom? Da li je to prekretnica u vašoj karijeri ili je nakon svih ovih godina smatrate tek jednom uzbudljivom crticom iz života umetnika u mladosti?

– Da budem iskren, moja sopstvena sećanja na to takmičenje su potpuno različita. Do tog događaja u Moskvi, ja sam odlazio na klavirska takmičenja kao bilo koji drugi kandidat – odsedao u hostelima sa drugim takmičarima, borio se za sobe za vežbanje i onda prosto sa svima zajedno uživao u slobodnom vremenu. Moskva je bila moj prvi put da sam živeo kod svoje kuće tamo, a ne u hostelu – pa nikad nisam ni susretao druge takmičare. Jednostavno bih se pojavio na Konzervatorijumu da odsviram svaku etapu – čak nisam ni išao po rezultate – pošto sam već imao časove skoro svakog drugog dana i inače provodio vreme vežbajući, ili sa svojom porodicom.

To svakako jeste bila prekretnica u mojoj karijeri – rekao bih da je to više nego išta pretvorilo moju britansku karijeru u onu međunarodnu. Ta nagrada me je stvarno prilično pogurala da ostvarim seriju internacionalnih nastupa i dobijem prilike od strane orkestara. Ona me je takođe direktno dovela do diskografskog ugovora sa etiketom BIS.

* Koji je vaš izbor najomiljenijih kompozitora – u Beogradu izvodite veoma ‘ruski’ program koji uključuje Čajkovskog, Prokofjeva i Rahmanjinova – jesu li ovi kompozitori među vašim favoritima? Možete li da nam ukratko izneste lične utiske o izabranim kompozicijama?

– Mnogo sam puta razmišljao o tome – i rekao bih da je moj omiljeni kompozitor, iznad svih, u celokupnoj muzici – Betoven. Ali, ako bih morao da krenem na pusto ostrvo i mogao da ponesem samo jednog kompozitora, a da imam klavir tamo, onda bih verovatno izabrao Šumana. Toliko volim njegovu klavirsku muziku – ona je tako dirljiva i strastvena i lepa. Moje pak omiljene simfonije su one Bruknerove. Premda, takođe smatram da je Rahmanjinov jedan od najspektakularnijih kompozitora za pijaniste. Rahmanjinov je bio izvrstan pijanista i zaista je gurao klavir i umetnike na njemu do sasvim novih granica – i to ne samo zbog te njegove neverovatne tehnike, nego takođe i zbog njegovih ogromnih šaka. Sviram ovde kod vas njegovu Drugu klavirsku sonatu i zaista obožavam originalnu verziju ovog dela – to je verovatno Rahmanjinov u svom najkompleksnijem izdanju – pre nego što je pokušao da učini svoje komponovanje klasičnijim. Rahmanjinov je uvek najviše bio inspirisan Čajkovskim – a pošto je Čajkovski zapravo toliko malo napisao za klavir solo, mislim da smo svi zahvalni na ma čemu od toga što je ostavio za sobom. NJegova glavna dela su „Godišnja doba“ i Velika Sonata, oba dela iz opusa 37. Stvarno volim „Godišnja doba“, zato što su toliko „ruska“ – ona tako dobro oslikavaju seoski pejzaž u kojem je odrastao. I isto tako volim Prvu sonatu Sergeja Prokofjeva zato što mislim da niko ne bi pretpostavio da je to Prokofjev – ona skoro da zvuči više kao Rahmanjinov nego sam Rahmanjinov. Volim kako se time dokazuje da je Prokofjev duboko u sebi bio romantičarski kompozitor.

* U novom milenijumu se osim svojim solističkim radom veoma mnogo posvećujete i kamernom muziciranju sa svojim Kempf Triom – koliko vam znači zajedničko muziciranje u ovako svedenom sastavu klavir-violina-čelo?

– Mislim da je klavir jedinstven instrument po tome što smo mi zaista jedini muzičari koji provode toliko vremena nasamo za njim. Možemo da sviramo sami čitave resitale, a sa orkestrima ne sviramo toliko često, a i kad sviramo uglavnom smo viđeni kao neko ko dolazi spolja – skoro kao neka vrsta uljeza. Kamerna muzika nas primorava da naučimo da stupamo u uzajamno dejstvo sa drugim instrumentima, pa je tako, više nego išta, mnogo zabavnije konačno biti u stanju da podeliš muziku sa još nekim.

* Živite danas u Berlinu, zemlji svojih predaka po ocu. Da li je to bio jedini razlog da iskusite život tamo ili ima i nekih praktičnih, profesionalnih ili nekih drugih razloga za to?

– Zapravo sada živim u Minhenu, prosto iz porodičnih razloga. Moram da priznam da je, otkad imam svoju porodicu, Nemačka oduvek bila nekako u pozadini – pre sam birao neke druge zemlje u ono vreme kada sam razvijao svoju karijeru. Prava je slučajnost da sam napokon završio u Nemačkoj, najpre u Berlinu, a zatim pokraj Alpa u Bavarskoj. Sada kada i zaista živim u Nemačkoj, konačno se osećam nekako kao kod kuće – onako kako se nikada uistinu nisam osećao u Velikoj Britaniji. Odrastao sam u samom Londonu i okolini, pa je još jedna stvar koju otkrivam sada kada praktično živim u planinama, upravo ta da ja u stvari nisam gradski čovek – nikada se ponovo ne bih vratio da živim u gradu, jer volim ovu dubinu i slobodu planina i prirode.

Otvoren za muziku od renesanse do popa

Veoma sam otvoren prema svim umetničkim sadržajima – baš volim sve muzičke izraze – od renesansne muzike do popa. I dalje slušam šta je na „Top 10“ i oduvek me zanimalo da razumem šta to ovog trenutka postaje uspešno, bilo da je reč o klasici ili popularnoj muzici – ističe Fredi Kempf.