Kič spomenik patrijarhu Pavlu je trijumf sveopšteg besmisla

Ovoga puta – spomen obeležje patrijarhu Pavlu – koje je, pošto je svečano otkriveno prošle sedmice, dočekano brutalnim ocenama u medijima. Gotovo nikome figura patrijarha ne liči na njega, mnogima se ne sviđa što je postavljena ispred crkve Svetog Marka, ali tako da deluje kao da gleda u kafić preko puta, umesto prema crkvi ili parku.

Jedan od lucidnijih komentara je bio da izgleda kao Joda iz Ratova zvezda pošto glavnina patrijarhovog tela levitira. Ova asocijacija, inače uopšte nije neutemeljena budući da i Joda i patrijarh imaju mnogo toga zajedničkog. Obojicu krase dobrota, mudrost, okrenutost duhovnom životu i pre svega skromnost.

Autor spomenika, akademski vajar Zoran Maleš, je nešto od ovih osobina i imao na umu. Na negativne medijske reakcije uzvratio je rekavši da uopšte nije bitno gde gleda patrijarh te da je njegova koncepcija i bila da on levitira, da pre svega odiše skromnošću a da je pozicija spomenika određena praktičnim razlozima.

– Za zemlju je vezan samo prednjim delom, a patrijarh Pavle je pognut i zamišljen, tako da izgleda kao da lebdi. Takvu skulpturu patrijarha napravio sam još ranije u galerijskom formatu. Gradskim ocima se svidela kada su je videli i želeli su da napravim baš takav spomenik, kazao je Zoran Maleš.

On je dodao da bi na devetogodišnjicu smrti patrijarha Pavla spomenik trebalo osveštati i da su mu u zamisli spomenika dimenzije bile veoma bitne.

– Poznato je da je patrijarh bio izuzetno skroman čovek. Moja prvobitna ideja je bila da spomenik bude visok svega metar i po, ali smo na kraju odlučili da ima 1,80 metara. Mislim da odiše skromnošću i da je pravo oličenje patrijarha – izjavio je Zoran Maleš.

NJegove kolege misle drugačije . Umetnik i vajar Milorad Mića Stajčić , čija je skulptura „Over The Rainbow“ takođe bila u žiži medijske pažnje i koja je tokom trajanja izložbe povučena iz izloga Galerije Kulturnog centra Srbije u Parizu, najpre konstatuje da je dobro što se javno diskutuje o nekoj skulpturi jer smatra da je prisustvo umetnosti u medijima veoma važno.

Što se same skulpture tiče, on smatra da je autor bio neodlučan

– Čini mi se da je vajar bio neodlučan u pogledu izbora prikaza – realističnog, kada se posmatra spreda i avangardnog, kada se gleda otpozadi i bočno. Cilj autora je bio da istakne osobine patrijarha – skromnost i duhovnost, ali nažalost, mislim da to ostaje van fokusa posmatrača koji se, zbunjen ovim pristupom, najpre pita zašto ova skulptura pada i zašto joj nedostaju zadnji delovi tela. Jasno mi je šta je bila umetnikova namera, primer uspešne realizacije ovog pristupa je na primer „spomenik Balzaku“ Ogista Rodena. Takođe, kada je reč o umetnosti u javnom prostoru, smatram da je važno da oslikava duh vremena u kome nastaje, a deluje mi da to nije slučaj sa spomenikom na Tašmajdanu – zaključuje Mića Stajčić.

– Kada se predugo poigravate smislom – prirodno je, pa i očekivano da besmisao na kraju trijumfuje i metastazira. Tako je i takozvani spomenik patrijarhu Pavlu – odnosno spomenik takozvanom patrijarhu Pavlu samo metastaza višedecenijskog urbicida i neodgovornog odnosa prema javnom prostoru – kaže za Danas Nebojša Milenković Novi, istoričar umetnosti i muzejski savetnik u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

– Nije reč samo o reprezentacijskom problemu i tome što glavati neznabožac koji sedi, a zapravo levitira, u nevidljivom tramvaju „parkiranom“ pred crkvom Svetog Marka likom čak ni ne asocira na pokojnog patrijarha. To je čak najmanji problem. Primitivizam, grotesknost i vizuelna nepismenost navedene skulpture zapravo realno odražava stanje svesti društva u kom su političke stranke doslovno poništile smisao i smislenost. Otuda ni u Odboru za podizanje ovog spomenika tradicionalno i očekivano nije sedeo nijedan predstavnik struke – konstatuje Nebojša Milenković. – Ne znam zašto vam je sad, opet, uopšte relevantno moje mišljenje, s obzirom na to da je spomen obeležje Zoranu Đinđiću, koje sa koautorima tek izrađujemo, izazvalo salve sveopšteg gnušanja, u kojima je vaš list prednjačio. Pošto tražite moje mišljenje ja ću vam ga ipak i dati – kaže Mrđan Bajić, vajar, crtač i univerzitetski profesor na molbu Danasa da prokomentariše spomenik patrijarhu Pavlu.

Bajić skreće pažnju, da rad Zorana Maleša može da komentariše samo ako se ne upušta dublje u koncepciju i ukoliko se zadrži na formalnom.

– Reč je o neprihvatljivom i najpre ozbiljnom skulptorskom nesporazumu između naturalističkih, deskriptivnih, zaleđenih, neprohodnih detalja i neke vrste prepolovljene, lebdeće, stilizovano apstraktne, linearne forme uz nerazrešivu nelagodu veličina i proporcija. Zastrašujuće preniska i prevelika glava kodira te neugodne proporcije baštenskih tvorevina, a cvetni zasad dodatno izgurava ovu skulpturu u ozbiljnu blizinu neosvešćenog kiča – objašnjava Bajić.

On dodaje da ukoliko ovo rešenje sagledavamo u kontekstu tematski sličnih spomen obeležja – „ovaj je vulgarniji, čak i od spomenika Ćirilu i Metodiju kod Vukovog spomenika, pa i od onog Svetom Savi pored Hrama, o kojima sam još pre desetak godina pisao – objašnjava Bajić.

Ukazuje i da mu je nepoznat tip konkursa koji je prethodio, kao i kvalitet drugih mogućih rešenja, a takođe mu nisu poznate ni kompetencije žirija koji je rad odabrao.

– Ishod govori da nešto jako nije bilo u redu. Najlakše je sad da se samo dnevnopolitički narugamo. Ipak da ne glumimo preveliko iznenađenje: isto tako vulgarno je bilo stotinak metara dalje i desetak godina ranije, sa spomenikom Alijevu u neposrednom komšiluku. I taj nam je tužni ishod ostao za večnost – konstatuje Bajić.

Uz opasku da nam se ishodi ovakvog tipa ponavljaju, to , kako kaže, nešto govori:

– Pored komisije koja bira ličnosti kojima grad treba da podigne mesta sećanja, vapimo i za institucijom koja će dugoročnije koncipirati, kontrolisati ili usmeravati procedure i konkursne raspise pre nego što kič potpuno prelije ulice i pre nego što se potpuno natovarimo bronzanim tvorevinama, koji nikad više, zbog poštovanja prema ličnostima koje označavaju, nećemo moći skloniti. Skupštinski prenosi, loše pesme i glupi filmovi bivaju zaboravljeni ali spomenici ostaju. Zato dnevnopolitički diskurs nije dovoljan: javnost treba da se dugoročno naobrazuje kako je sve moguće oformljavati mesta sećanja, i o tome šta je to dobra skulptura a šta nije, a svako sledeće spomen mesto mora da bude u fokusu profesionalne pažnje ali verujem i aktivnosti. Zahvaljujući revalorizaciji spomenika Drugom svetskom ratu, koja dolazi čak iz MOME , a iz naše sadašnje perspektive spomenika Patrijarhu Pavlu, očitavanje je jasno i danas možemo razumeti koliko je dalekovido i emancipatorski bilo prepustiti se Bakićevoj, Bogdanovićevoj ili DŽamonjinoj interpretaciji – zaključuje Mrđan Bajić.

Da spomenička arhitektura kod nas ima kontinuitet besmisla slaže se i Nebojša Milenković

– Ako ćemo realno, primitivan i bahat odnos prema javnom prostoru nažalost nije „patent“ aktuelne vlasti – koja je čitavu stvar dovela do paroksizma. Korene i uzroke možemo tražiti još od neodgovornog i glupog uklanjanja spomenika Josipu Brozu osamdesetih, pa spomeničkoj skulpturi devedesetih koja kulminira spomenikom Nikoli Pašiću, podignutim 1998, kao trijumfu srpskog anahronizma. Potom slede postpetooktobarske metastaze i trijumf banalnosti s grotesknim lutkom koji bi trebao da predstavlja Nikolu Teslu na aerodromu koji nosi njegovo ime, postavljen 2006. Pa „radikalski“ Jaša Tomić u Novom Sadu iz iste godine. Onda Tadićev diktator Alijev u Tašmajdanskom parku iz 2011. Pa čitav niz grotesknih kreatura kojim je DS/LSV lokalna vlast u samo nekoliko dana tokom 2011. naružila uži centar Novog Sada. Pa Nikolićev car Nikolaj iz 2014. Pa Vučićev Pekić iz 2016. I tako redom… Svi navedeni primeri, ali i stotine nespomenutih, svedoče o neodgovornosti prema javnom prostoru, identitetskoj i vrednosnoj konfuziji – ali i tome da smo danas (na svaki način) zapravo nedostojni velikana iz naše bliže ili dalje prošlosti – zaključuje Nebojša Milenković.

LJubica Slavković: U svetlu novogodišnje rasvete i dvodimenzionalno

Arhitekta LJubica Slavković kaže za Danas kako su etiketiranja gradskih čelnika Beograda, da su se u vezi sa spomenikom patrijarhu bunili oni koji se „deklarišu kao ateisti“ – „nedopustiva u demokratskom društvu jednakih prava, te opet iskazuju isključivost onih koji usmeravaju razvoj grada prema svojim građanima“.

– Samo vizuelno rešenje spomenika i njegovo pozicioniranje kao da su smišljeni dvodimenzionalno, za slikanje, a ne promišljanjem čitavog prostora, te čini se da i sam spomenik potcrtava ono što već imamo na delu: viđenje grada kao teritorije koja se markira a ne kao prostora koji se živi. A kada se malo više okrenemo oko sebe i pogledamo pomenuti spomenik u svetlu sveprisutne novogodišnje rasvete, ne mogu da se ne uplašim i zabrinem da svaka sličnost sa projektom „Skopje 2014“ nije slučajna – kaže Slavković.