foto EPA-EFE/Mohammed BadraOno što Kanu ove godine izvesno neće nedostajati nisu ni filmske zvezde, ni šampanjac, ni fešte, već Zlatne palme! Jer, kako je krenulo, tu će biti veliki broj pretendenata!
Kada vidite „Mladost“ slavnog kineskog dokumentariste Wang Bing-a, onda shvatite da mladost ne treba uvek povezivati sa bezbrižnošću, lakoćom, radošću, veseljem.
Jer Wangova „Mladost“ je sve samo ne to.
To je moćan, divovski filmski zapis, koji vas zgrabi i veže za stolicu tako da niste u stanju da se pomerite puna tri i po sata.
Istinit, ubojit, veran, brutalan dokumentarac o sweatshop u Kini.
Snažno svedočanstvo o našem vremenu i globalizaciji.
Radnja je smeštena u Zhill-ju, u Hurzou – poznatoj kao prestonica konfekcije.
Preko 1.800 radionica tu proizvodi raznu odeću, a omladina od 16 do 22 godine, iz obližnjih gradova i mesta, tu dolazi da bi radila.
Film je sniman tokom pet godina – od 2014. do 2019, i to skoro ceo u zgradama u kojima su smeštene i radionice i spavaonice.
Da bi ironija bila veća, čitav niz tih radionica se nalazi u ulici – Happyness road!
U Happyness roadu se radi od jutra do mraka, često i noću u neopisivoj i nepodnošljivoj buci šivaćih mašina i u nezamislivom haosu.
Skoro celo trajanje filma vi vidite tu decu, te mlade ljude kako seku, šiju za mašinama ili razvrstavaju materijale i odeću.
Njihova spretnost, umešnost i brzina kojom rade je zapanjujuća.
Zadivljujuća!
Neverovatna!
Pravo je čudo koliko malo povreda je zabeleženo, budući da se radi takvom brzinom i toliko dugo.
Ako nisu u radionicama, onda su u svojim sobama gde se odmaraju.
Najčešće sa mobilnim telefonima, uz muziku.
Tu se i hrane, a namirnice, uglavnom nudle, nabavljaju u radnjicama koje su u prizemlju samih zgrada gde žive i rade.
Van toga, nema ničega, nikakve rekreacije, šetnje, izlaska.
Ničega.
Spoljni svet ne postoji.
Pa ni Sunce!
No, ono što šokira i pleni je što i u tim brutalnim i nehumanim uslovima ipak ima i neke sreće koja se izražava i ogleda u njihovoj dobronamernosti, međusobnoj podršci i brizi jednih za druge.
U njihovoj energiji, duhu, smislu za humor, šalama, debatama, flertovanju, simpatijama, pa i ljubavima.
Dobar deo filma je posvećen i pokušajima i stalnoj borbi ovih mladih radnika da im se uvećaju nadnice i njihovoj upornosti i želji da budu jedinstveni i da ne posustanu.
Film je oda ljudskoj izdržljivosti, upornosti i mladalačkom optimizmu.
A pitanja o jednakosti, nepravdi, zloupotrebi mlade radne snage, pohlepi za jeftinom robom, etici modne industrije, idt. itd, prepušta se nama.
S pravom.
Veliko „bravo“ za Kan što je ovaj dokumentarni film uvrstio u zvaničnu selekciju.
Intelektualni sineasta
Kada se u Kanu čuje da je u selekciji i delo Nuri Bilge Ceylana, bukvalno zavlada groznica.
I iščekivanje – šta će nam ovoga puta ponuditi taj osobiti, prefinjeni, intelektualni sinesta, čija je karijera bila munjevita.
I retko plodna.
Da se podsetimo – nakon porodične filmske sage, Ceylan 2002. pravi „Uzak“ – „Dalek“, film o fabričkom radniku koji iz unutrašnjosti dolazi u goste kod svog rođaka – depresivnog istanbulskog fotografa.
To je briljantan, mračan film, kojim dominira tenzija, skoro antagonizam, između ruralnog i urbanog, radničkog i intelektalnog, između potreba za komunikacijom s jedne, i za usamljenošću i tišinom, s druge strane.
Nakon što je „Uzak“ osvojio Grand prix u Kanu 2003, Ceylan je stekao međunarodnu slavu i ime.
O tome najbolje govori podatak da je „Uzak“ na drugim festivalima i smotrama osvojio jos 47 nagrada, od kojih 23 međunarodne i tako postao film sa najviše nagrada u istoriji turskog filma.
A zatim su sledile „Klime“ 2006, zapanjujući, uznemirujući i bolan film o braku u slobodnom padu, u kome igraju Ceylan i njegova supruga Ebru, koja je bila i koautor scenarija.
Za „Klime“ dobija nagradu Fipresci 2008. Za „Tri majmuna“, koji je istovremeno i inteligentan portret disfunkcionalne porodice i konvencionalni triler, Ceylan u Kanu osvaja Palmu za režiju, a film biva nominovan i za Oskara za najbolji film na stranom jeziku.
Potom se 2009. u Kanu pojavljuje kao član žirija, a 2011. njegov film „Bilo jednom u Anadoliji“, fascinantan krimi triler, biva nagrađen Grand prijem kanskog festivala.
„Zimski san“ 2014. maestralna studija o sredovečnoj melanholiji i bračnoj fragilnosti najzad osvaja Zlatnu palmu.
Nema nikakve sumnje da je Nuri Bilge Ceylan jedan od najznačajnih filmskih stvaralaca koji se pojavio ovog stoleća.
Originalna figura i može se reći pokretačka snaga u povratak vere u ozbiljan, ambiciozan, moralno upitan evropski umetnički film, koji je 60-ih i 70-ih godina doživeo svoj uzlet i visinu sa Bergmanom, Tarkovskim, Antonionijem i Angelopulosom.
Njegovi filmovi su u podjednakoj meri filmska i intelektualna iskustva i izazovi.
U kojima je akcenat na atmosferi, raspoloženju i na trenutku, sa dugim kontemplativnim scenama, i sporim, prosto statičnim sekvencama obojenim melanholijom.
Sa fascinantnim pejzažima, u kojima neretko dominira sivo nebo i gust, težak vazduh.
Sa misterioznim karakterima koji nikada ne pokazuju emocije.
Sa tišinom dijaloga, pomešanim prirodnim zvucima – mora, vetra, ptica.
To su zapravo filmske poeme i romani na platnu, koje se bave egzistencijalnim pitanjima čoveka, koje treba iščitavati više puta, budući da su obojene dobro kontrolisanom dvosmislenošću, što ih čini još dubljim i mudrijim.
Čovek trenutka
I evo, Antonioni turskog filma je opet tu.
Sa delom „Suvo lišće“ i pričom o Sametu, jednom antipatičnom i manipulativnom nastavniku koji podučava crtanje u jednoj školi u zaboravljenom selu Anadolije.
I koji se stalno pita – čemu sve te godine studija da bi završio u jednoj takvoj nedođiji?
U iščekivanju premeštaja za Istanbul, on živi dosadu – jer van časova, tu se ništa ne događa.
Sneg, belina, hladnića, vetrovi – svi zabarikadirani, nepokretni.
Pije se čaj i jede burek.
On stanuje sa kolegom iz škole, poznatim neženjom, koji je u potrazi za ljubavlju.
Njih dvojica su popularni nastavnici, a školski dani protiču mirno.
Sve do trenutka kada obojica, a pre svega Samet, bivaju optuženi od dve učenice za neprihvatljivo ponašanje.
Bazirano, bar naizgled, na činjenici što je Samet, među svom decom, posebnu pažnju poklonio Sevim, najboljoj i najljupkijoj učenici.
Međutim, ovo nije centralna tema tri i po sata dugog filma.
Jer, pored toga, tu je i ljubavni trougao, profesionalna surevnjivost, nemogućnost komunikacije itd.
No nije ni to – već potreba autora da nam u ovom pričljivom i dugom filmu iznese, na veoma pretenciozan način, svoja mišljenja o utopiji, o sekularizmu i veri, o dobru i zlu, o tradiciji i individualizmu, o ljubavi, politickom angažmanu, o prolaznosti vremena itd. itd.
Ono što ipak pleni i vredelo je truda i vremena je vizuelni aspekt filma – jer niko tako magično ne slika sneg i belinu kao on.
To die for!
No, čovek trenutka, čovek o kome svi pričaju i čovek čiji se film iščekivao sa najvećim nestrpljenjem je britanski reditelj Johnatan Glazer.
Ime vam je poznato?
Ili ne?
Do sada je napravio samo tri dugometražna filma, ali kakva!
Ako ste gledali njegov film „Under the Skin“ sa Skarlet Johanson, koja je kao alien poslata na zemlju u misterioznu misiju, onda sigurno znate o kome se radi.
Ili ste možda videli njegova dela „Sexy Beast“ i „Birth“?
Ako vam još uvek njegovo ime ništa ne govori, onda sam sigurna da ste videli neki od njegovih slavnih komercijalnih, promotivnih, reklamnih i muzičkih videa.
U tom domenu on je apsolutni superstar, maestro, genije.
Njegovi novi TV spotovi se iščekuju sa istom groznicom kakvu kod sineasta izaziva najava novog filma Kristofera Nolana.
Glazer je u toj meri originalan, smeo, maštovit, nepredvidiv, da vas svojim jedinstvenim stilom i estetikom ostavlja bez daha (pogledajte na youtubu bar neku od njegovih reklama – za Stella Artois; za Levis; za Guinness, ili neki od njegovih muzičkih videa).
Film bez kompromisa i katarze
I evo, nakon punih deset godina, Jonathan Glazer se vraća na veliki ekran.
Događaj?
O, da, i te kakav!
Njegov novi film – „The Zone of interest“ je baziran na romanu upravo preminulog, slavnog engleskog pisca Martina Amisa iz 2014.
Priča prati Rudolfa Hossa, komandanta logora u Aušvicu koji sa svojom porodicom živi pored zidova samog logora.
Odnosno, u ”zoni of interest”, kako se u nacističkom žargonu zvao opseg koji je okruživao kamp.
To je 105-minutna storija o nacističkoj drami i užasu, ali ispričana iz perspektive počinioca.
Sa one strane zida je pakao.
Sa ove, Hedvig, Hossova supruga, sadi cveće, ulepšava svoj vrt, na koji je tako ponosna.
Lepa, plava, umivena deca trčkaju po njemu ili se kupaju u bazenu.
Posluga donosi kanapee i voćno osveženje.
Leti su tu kupanje na reci, tobogani, bicikli, čamci itd.
Idila je potpuna.
Njen suprug, komandant Aušvica, veoma je ozbiljan i zauzet čovek.
On savesno i pedantno obavlja svoj posao i ne želi svoju suprugu da opterećuje svojim problemima.
Logor se nijednom ne vidi.
Ali se oseća.
Tu je.
Siva linija se stalno pojavljuje na nebu.
Da li je to dim ili sivi oblak?
U pravilnim vremenskim razmacima se čuju krici.
Ali tu ih niko ne čuje.
Deca se s vremena na vreme igraju pozlaćenim zubima, a gospođa prebire po paketima koje svakodnevno prima – lepa bunda, divna svilena haljina, pasta kalodonta u kojoj je pronašla dijamant!
Život očito nije dosadan – pun je nepredvidivosti i iznenađenja.
Za svoj rođendan, komandant dobija na poklon savršeni čamac u lakiranom drvetu.
SS defiluju pred vratima kuće da mu čestiraju praznik.
Odjekuje ime Hitlera.
Za to vreme, na nekoliko metara odatle, krematorijum radi punom parom, u barakama vlada pravi košmar.
Tortura.
Glad.
Uveče, nacistički oficir postaje nežni otac, koji svojim ćerkama čita priče.
Večera se u tišini.
Posluga je nečujna.
Gospođa u salonu pije kafu, a suprug prima glavnog inženjera koji mu pokazuje planove za novi krematorijum, koji će biti još efikasniji!
Gospođa Hedwig, koja s ponosom kaže da je zovu “kraljicom Aušvica”, počinje da urla na supruga kada saznaje da je premešten u Berlin, besna i u strahu da tako može ostati bez svoje kuće snova…
Šta reći?
Glazer je napravio veliki, veliki film o Holokaustu.
Izuzetan.
Poseban.
Inteligentan, ozbiljan, smeo i umetnički inovativan i izazovan.
U minimalističkom maniru, dovedenom do savršenstva.
Sa besprekorno dizajniranim zvukom i sjajnom fotografijom.
Christian Friesdel i Sandra Huller, u ulogama bračnog para Hoss, su maestralni.
Ona posebno.
To je delo od koga vam se ledi krv u žilama i od koga dobijate vrtoglavicu.
Film bez kompromisa.
I katarze.
Premijera Perišićevog filma u Nedelji kritike
Drugi dugometražni igrani film scenariste i reditelja Vladimira Perišića, „Lost Country“, uvršten je u Nedelju kritike, prestižni takmičarski program koji je deo 76. Kanskog filmskog festivala.
U ovom programu prikazuju se prvi i(li) drugi filmovi reditelja u usponu.
Žiriju predsedava francuska rediteljka Odri Divan, čiji je film „Događaj“ 2021. osvojio Zlatnog lava u Veneciji.
Svetska premijera Perišićevog filma biće održana u ponedeljak a dan kasnije su u Kanu planirane i reprizne projekcije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
