Slušali smo nove albume za Kings of Leon i Mk.Gee: Sunčani dragulj i snoliko putovanje

Mk.gee- Two Star & Dream Police

Novo vreme nam je donelo da gramatika u pop muzici dobije neka svoja potpuno nova pravila. Imena koja počinju malim slovom. Slogovi i glasovi koji se ne čitaju onako kako bi trebalo, skraćenice, tačke, povlake i ostali momenti koje mladi očigledno vole, a koje svakog starijeg od 30 ume da ubije u pojam.

Upoznajte se sa dečkom po imenu Mk.gee (izgovara se Mekgi), a kršteno ime mu je Majkl Gordon. On je pre koju nedelju objavio prvi dugosvirajući album (pre toga smo imali mikstejpove i EP-ove) „Two stars & dream police“, i predivan je. Mekgi je sam, sa svojom gitarom, glasom i efektima uspeo da napravi jedno putovanje, nedovoljno čisto da bude pop ali dovoljno snoliko da dok ga slušate upadate u ono stanje između dremke i jave, u kom se dešavaju potpuno neverovatne stvari.

Ako pratite modernije muzičke tendencije, Mekgi radi na tragu onoga što su prethodnih godina isporučivali Jai Paul, Steve Lacy ili donekle Bon Iver. Ako vam ova imena ništa ne znači, onda možemo da kažemo da Mekgi uzima ono što je Prince radio osamdesetih, sa svojom soul, pop i soft rok muzikom i prlja je novim, postmodernsitičkim slojevima, efektima i zvukovima. U svojim nastupima kroz stidljivost, sa dugačkom kosom preko lica, ovaj mladić daje određenu dozu mističnsoti i tajanstvenosti. Kao neki ulični svirač kog ćeš videti danas i ko zna kad opet, jer je sutra već u drugom gradu ili državi.

Uz ovu muziku glavni junak ovih tekstova, tumara kroz život, ulice, snove, i kao Bono svojevremeno – still havent found what he looking for. Možda to što traži i nije opipljivo, ili još uvek definisano. Možda ne postoji, možda je samo izmaglica. Ovako nabacane, ove reference i reči možda i same nisu najjasnije, ali dovoljan je jedan korak u ovaj svet da spoznate o kakvom bezgrančno lutajućem stanju padavičaskog popa sa dušom pričamo.

Kings of Leon – Can We Please Have Fun

Tamo nekad, pre 20 i više godina, pojavila se priča o bendu sa 4 brata, koje je otac sveštenik omanje hrišćanske crkve školovao kući, a koji su se sa pubertetom odmetnuli i počeli da sviraju. Prvo kantri, a onda su uplovili u indie garage scenu, sa svim onim što se dešavalo u kul centrima muzike poput Njujorka. Braća Folovil i njihov Kings of Leon su se u međvremu odmetnuli i od te scene i postali stadionski rok bend sa nekolicinom najprepoznatljivijih rok hitova 21. veka.

Između tih velikih pesma, nalazili su se novi albumi, na kojima su nudili nekad uspešnije, a nekad ne, svoje viđenje rokenrola iz Nešvila, koji bezobzira na novotarije u produkciji, uvek se vraćao na one neke osnove, davno, davno utvrđene.

Pa ipak, sa ovim, novim izdanjem, Kings of Leon su rešili da se malo opuste. Ne brinite, nećete čuti ništa “novo novo i mladalački”. I dalje su to četiri dečaka iz kamioneta sveštenika. Međutim na novom albumu sarađuju sa producentom Kid Harpunom koji je zaslužan za zvuk na pesmama Harija Stajlsa. E ta vrsta pop lepršavosti se čuje u tragovima. I momcima iz Tenseija itekako prija.

Singl “Nowhere to run” ima tu dozu britanskog popa, fanki basa ali i američkog sunca, kojem vokal Kaleb Halovila ne dozvoljava da pobegne iz žanra. Pesme poput “Ballerina radio” i “Actual daydreaming” se nastavljaju na takvu ideju. Naravno ima i nekolicina pesama za rok čistunce u redovima njihovih fanova, ali ova šarenija priroda zvuka ipak odnosi konačnu pobedu.

Iskreno, mislio sam da neću više nikad u životu preporučiti neki album Kings of Leona. Slušao sam ih nekoliko puta u životu uživo i verovatno ću još nekoliko. Mislio sam da će ostati ti likovi sa 5,6 velikih rok himni i stalnim novim materijalom za popunjavanje prostora u setlistima. A onda se desio ovaj mali sunčani dragulj koji daje bendu možda novi život. Nećemo ga zvati povratak jer nigde nikad nisu ni odlazili.

Kako i samo ime albuma kaže, i kako Kaleb i braća mu u jednom momentu uzviknu “Are we still having fun? Odgovor je da, ali ne onako kako ste do sad navikli. I to je jako, jako dobro za njih. Ali i za nas.