Klasična muzika se u Srbiji ne nudi dovoljno i na pravi način

Njihova zaista značajna godišnjica, međutim, odigrava se u trenutku veoma neobičnom za sagledavanje perspektive ovakvih umetničkih formacija, na duže staze, ali i već u bliskoj budućnosti. Sa Ljubomirom Milanovićem, direktorom i solo violistom Gudača Sv. Đorđa, pred njihov koncert, u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi u Božidara Adžije 4, koji je bio zakazan za 28. mart, ali zbog bolesti soliste odložen za maj, prisećamo se ovim povodom duge i uspešne prošlosti ansambla, ali i razmatramo koja su prava rešenja za njihovih budućih barem 25 i još mnogo više godina.

* Zanimljivo je da se podsetimo kakve su bile okolnosti početkom 90-ih, kada je ansambl osnivan, a kakve su danas, kada se navršava četvrt veka od tih davnih početaka. Je li vreme za klasičnu muziku bilo ‘udobnije’ tada ili sada, sa kakvim ste se sve izazovima tokom proteklog vremena susretali?

– Teško je, zapravo, napraviti objektivno poređenje sa vremenom kada je osnovan naš orkestar i sadašnjim okolnostima, iako ima sličnosti. Teško je iz razloga što smo u to vreme, mi koji smo osnovali orkestar, bili na početku naših studija, tek smo izašli iz Škole za muzičke talente u Ćupriji i imali veliku želju da nastavimo zajedno naš umetnički razvoj i život uopšte, i nismo mnogo mislili na druge stvari koje su se dešavale u Srbiji. Obratili smo se prof. Petru Ivanoviću i zajedno sa njim otpočeli razvoj jednog od, ispostaviće se, najeminentijih sastava na našim prostorima. Što se tiče samih okolnosti u kojima je ansambl osnovan, svi se nažalost sećamo kakve su one bile uopšte devedesetih godina, ne samo u muzici i kulturi. Trudili smo se da kroz rad, učenje i koncerte sa profesorom Ivanovićem i umetnicima koji su nastupali sa nama, ne mislimo na strahote i težak život koji je obeležio taj period. Kome je u vreme ratova, gladi, siromaštva i ostalih nedaća bilo uopšte stalo do muzike, pozorišta i kulture? Nama je to pomoglo da i u profesionalnom i u privatnom životu opstanemo i razvijamo se. Posle ovoliko godina sazrevanja i razvoja orkestra, posle skoro 1.700 koncerata, nastupa sa najeminentnijim umetnicima, 16 kompakt diskova … i zaista velikih uspeha, možemo da zaključimo da se stvari u Srbiji nisu mnogo promenile što se tiče kulture, odnosno odnosa prema kulturi i ulaganja u kulturu – i ne mislim samo materijalnih ulaganja. Nakon 25 godina postojanja, Gudači su tek prošle, dvadeset i pete godine, dobili adekvatan prostor za probe i koncerte i to ljubaznošću i dogovorom sa Ruskim domom u Beogradu. A to pitanje smo pokušavali da rešimo sve vreme, skoro od prvog dana osnivanja. Država za to nije imala sluha. Sredstva za planiranje i održavanje koncerata i projekata na godišnjem nivou, i 90-ih i sada, daleko su od minimalnih za rad, razvoj i opstanak jednog kamernog orkestra. Posmatrajući političke trendove i događaje, 90-ih i danas, stiče se utisak da država ima sve manje sluha za razvoj i ulaganje u kulturu. Samim tim opstanak jednog ovakvog kamernog ansambla zavisi isključivo od entuzijazma njegovih članova. Ili od ličnih kontakata sa pojedincima iz određenih političkih struktura, za šta niko od nas iz Gudača nema afiniteta, kako profesionalnih tako ni moralnih.

* Da li se u klasičnu muziku ulaže dovoljno?

– Ne ulaže se dovoljno u kulturu uopšte, a čini mi se da se u muziku, koja je značajan činilac kulture, ulaže najmanje. Okolnosti u kojima radimo su možda i najteže od osnivanja ansambla. U kulturu se ulaže, odnosno kulturi se „daje“ jednokratno, godinu po godinu, malo po malo i sve manje i manje. Neplanski, nesistemski, kako se kome „zalomi“, iz godine u godinu, iz konkursa u konkurs. Uglavnom po konkursima u kojima i mi participiramo. Ne postoji sistemski postavljena strategija, koja je više nego potrebna našem društvu. A ne verujem da će se nešto po tom pitanju ozbiljno uraditi u skorije vreme.

* Kakav je status kamernih orkestara nalik vašem u drugim zemljama Balkana, Evrope i sveta? Da li je taj status komforniji nego kod nas i kojim se mehanizmima on postiže unutar jednog društva?

– Ako posmatramo zemlje regiona i bivše Jugoslavije, nema mnogo ansambala koji su slični nama, po sastavu, renomeu i godinama aktivnog postojanja. U Hrvatskoj deluju Zagrebački solisti, koji, koliko ja znam, imaju odlične uslove za rad. Počevši od sale i prostora za probe, preko sredstava za organizovanje koncertne sezone. Što se tiče drugih zemalja Evrope, u Nemačkoj postoji najviše ansambala i njihov status je rešen sistemskom podrškom države – i on je, najblaže rečeno, znatno komforniji nego u Srbiji. Klasična muzika u Evropi opstaje i živi na znatno višem nivou nego ovde, jer se u klasičnu muziku ulaže, njen razvoj i život su sistemski uređeni i ona je državni projekat, ne hobi i entuzijazam pojedinaca i grupa njenih ljubitelja. Klasična muzika u Srbiji se ne nudi dovoljno i na pravi način građanima, osim kada je neki dan žalosti, pa po ceo dan možemo da je slušamo na televiziji i radiju.

* Šta bi po vama bilo rešenje za nesmetano funkcionisanje kamernih ansambala kod nas na duže staze, imate li neki konkretan predlog?

– Beograd zaslužuje, ali i ima potrebu, za Filharmonijom, Radio orkestrom, Narodnim pozorištem, Kamernim orkestrom i možda još jednim manjim profesionalnim kamernim ansamblom. Pored Filharmonije i Radio orkestra koji već imaju određenu vrstu pomoći, neophodno je da se država angažuje i ozbiljno stane iza sistemskog finansiranja jednog kamernog ansambla. Da bi se negovala konkurentnost i stalan rad na održavanju i razvijanju kvaliteta, finansiranje i podrška tom kamernom orkestru bi trebalo da se planira, recimo, petogodišnjim planom, pa ukoliko rezultati ne budu zadovoljavajući, šansu bi trebalo dati drugom kamernom orkestru, a ako su rezultati opravdali očekivanja, dobili bi istu podršku na još pet godina. To bi mogao da bude jedan od predloga. Svakako bi trebalo napraviti fokus na po jedan profesionalni sastav koji bi bio podržan od države. Ovako, svako dobija po malo i „po nedovoljno“ za iole ozbiljne umetničke rezultate, koji bi pre svega bili trajni i koji bi ostavljali značajniji pečat u srpskoj kulturi. Drugo, ne znam koji je razlog zbog kojeg se potencijalnim sponzorima kulturnih dešavanja, velikim korporacijama, ali i pojedincima, ne bi kroz poreske olakšice pomoglo da više učestvuju u razvoju muzike i kulture uopšte? U većini zemalja je to regulisano zakonski.

* Vratimo se sada vašem aktuelnom koncertu, nastavljate da u ovoj sezoni obeležavate 25 godina postojanja. Zanimljivo mesto za koncert ste izabrali, iz kojih razloga?

– Koncert je organizovan u saradnji sa ansamblom Severnonemački barokni solisti (Norddeutsche Barocksolisten) iz Braunšvajga, čiji je umetnički vođa trubač Martin Veler, solista na našem koncertu. U okviru ansambla nastupa i naš umetnik, violinista Jožef Žiga, koji će takođe nastupiti solo sa nama. Naša želja je bila da koncert održimo u prostoru crkve, s obzirom na to da se koncerti tog ansambla održavaju uglavnom u crkvama, ali i zbog same barokne koncepcije programa. Prvobitna ideja je bila da se koncert održi u kripti Hrama Svetog Save, pošto u pravoslavnim crkvama nije dozvoljeno sviranje instrumenata, već samo pevanje. Do ovog trenutka se to nije odnosilo na kripte pravoslavnih crkava. Međutim, naš patrijarh je doneo odluku da zabrani sviranje i u kriptama hramova, što mislim da takođe utiče na stagnaciju razvoja kulturne svesti, ali i popularizacije muzike i kulture u Srbiji i podstiče neku vrstu već postojeće „zatucanosti“. Obratili smo se Umetničkom odboru Hrišćanske adventističke crkve u Beogradu, sa molbom da u prostoru njihove crkve u Ulici Božidara Adžije 4 (po novom Radoslava Grujića 4) organizujemo koncert. Sala je predivna, ima kapacitet od preko 800 mesta, sa balkonom i galerijom, i mislim da je pravi ambijent za održavanje koncerata, što je, kako sam shvatio, i budući dugoročniji plan pomenute crkve. A i zbog činjenice da je deo Nemačke iz kojeg nam dolaze solisti većinom protestantski opredeljen – i solisti i program će se lepo uklopiti u prostor Adventističke crkve.

* Da progovorimo koju reč o programu – mnogo barokne muzike (Vivaldi, Toreli, Teleman), nešto Mocartovog neprolaznog klasicizma i čak jedan Končerto groso savremenog velškog kompozitora Karla DŽenkinsa? Kako ste birali kompozicije za ovu priliku i koliko su vam umetnički važni vaši gosti-solisti?

– Gospodin Veler je svoj solistički umetnički angažman posvetio uglavnom baroknom repertoaru, izvodeći ga često na baroknim trubama i hornama. Tako da je on za ovaj koncert i predložio, odnosno koncipirao program. Pored koncerata za trubu i hornu da kaća (Teleman, Toreli), izvešćemo i Mocartov divertimento u Ef-duru, kao i Končerto groso savremenog velškog kompozitora Karla DŽenkinsa, što će ujedno biti i beogradska premijera tog dela.

Sa Jožefom Žigom smo već imali veoma uspešan koncert na prošlogodišnjem Bemusu. Jožef je jedan od koncert-majstora Teatra u Braunšvajgu, a generalni muzički direktor tog teatra je ujedno i naš šef dirigent Srboljub Dinić. NJih dvojica su nas upoznali i povezali sa gospodinom Velerom, koji je dugi niz godina bio solo trubač orkestra Teatra. Spontano se došlo na ideju da se ostvari saradnja sa Martinom i Jožefom zajedno, a samim tim i ansamblom Severnonemačkih baroknih solista, koje oni takođe vode. Zaista verujem da je ovo samo početak jedne divne zajedničke priče, jednog novog poglavlja u razvoju Gudača. Imamo mnogo planova za budućnost, koji delom uključuju i soliste na ovom koncertu, kao i dirigenta Srbu Dinića. Ujedno se i nadam – a nada umire poslednja – da će ubuduće biti više razumevanja za napore koje ulažemo da se klasična muzika u Srbiji na jedan potpuno drugačiji način prezentuje i razvija. Ovom prilikom bih još jednom pozvao publiku da u što većem broju dođu i čuju naš koncert u sredu u 20 časova, u Hrišćanskoj adventističkoj crkvi. Ulaz na koncert je slobodan.

Strategija za kulturu u dva navrata

Ne bi bilo fer da ne pomenem da je bilo pokušaja da se napravi jedna ozbiljnija strategija za kulturu, barem u dva navrata za ovih 25 godina. U vreme kada je ministarka kulture bila gospođa Nada Popović Perišić (1996. „Lepše je sa kulturom“) i sledeći pokušaj ministra Nebojše Bradića (2007/8). Ali, njihove ideje i napori nisu naišli na razumevanje i podršku države, tako da se gotovo ništa nije promenilo, svakako ne nabolje. Srećan sam što naš rad, koncerte i uspehe prati naša publika i stručna javnost, kao i vrhunski umetnici sa kojima smo sarađivali i koji se uvek rado odazovu našim pozivima za ponovnu saradnju.

Netačno polazište da je kultura skupa i nepotrebna

U Srbiji se kultura, a samim tim i klasična odnosno umetnička muzika, tretira kao nešto neprijemčivo, skupo i nedovoljno potrebno da bi se u to ozbiljnije ulagalo i da bi se prezentovalo i nudilo široj publici. Što mislim da je vrlo netačno i pogrešno polazište. Koliko bi nam društvo u celini bilo drugačije kada bi se umesto Cice, Mice i Cace, sa „vrhunskim umetničkim“ dostignućima poput hitova „da mi kupiš, Mile, bundu od gorile“, široj publici ponudila zaista bezvremena dela najvećih svetskih kompozitora poput Baha, Mocarta, Betovena, itd.? Naravno, ne smemo izgubiti iz vida ni dela domaćih autora, koja Gudači sa velikim zadovoljstvom izvode, a veliki broj tih kompozicija su posvećene našem ansamblu.