Ključaonica, ili pokaži mi srce

Da sam znao za taj podatak kad sam pisao kratku autobiografiju za knjigu “Volej i sluh”, kakvu bih samo paradu napravio: mravi radnici, mravi valjaoci lopte, mravi žeteoci, mravi knjigovođe, mravi ratnici, mravi čuvari, mravi ubice, mravi lenjivci, mravi… Spava li mravlja kraljica? Možda svi mravi na svetu budni spavaju isti san. Šta radim ja u tom snu. Meterlink je sigurno znao da mravi ne spavaju, ali te stranice iz njegove knjige o mravima se ne sećam.

Imali smo na Mansardi tri sobe, kao tri vagona. U prve dve sobe prozori su bili na krovu. U trećoj sobi, pročelju kuće, bila su dva prozora koja gledaju na ulicu. U toj sobi spavao sam, najčešće, sam. Buđenje, jutro, padaju krupne pahulje snega. Iz sna na put. Pa da krenem do prve sobe. U toj sobi spavao je Đorđije, na sećiji. Došao na dva dana iz sanatorijuma “Brezovik”. Tuberkuloza, jektika, već nekoliko godina ždere njegova pluća. U prvoj sobi bio je šporet na drva, tu je bilo toplije. Rano je ostario taj stasiti lepi čovek. Rođen na Crnom kuku, Banjani, došao u moj život od nekud iz Persije. Iz Persije ostale su još samo crne oči – žeravice, i groznica u suhom rebru. Otvaram prva vrata od druge sobe. Kod drugih zastanem. Telo samo od sebe se savilo. Oko na ključaonici. Zorka beše pripala usne na Đorđeve usne. Poljubac kao voda drhtaše bez vetra. Ovo je trebala da bude beleška od stotinak reči. A poljubac traje ceo život. Kad pomislim na kadar viđen kroz ključaonicu setim se Ulcinja. U tom gradu živeli su nekoliko godina pred “onaj” rat. U Ulcinju sam bio jedan jedini put i “čuo” njihov krilat miris. Za sve te njihove godine u Ulcinju vladalo je proleće: 1940. rodio im se treći sin Dimitrije.

Da li je Zorku i Đorđija, stid što sam ovo ispričao?

Ne znam.

Je li mene stid? Ne znam. Jeste. Da me nije stid, čemu onda ova priča o mravima.

Sami su Zorka i Đorđije bili u sobi u Brezoviku kad je umro. Znam… vidim da ga je poljubila u ruku na grudima, i u ruku koja visi niz krevet. Sklopila mu oči i poljubila ga… Rekla mi je da je htela da skoči sa terase. Peti sprat. Zorkin život još sedam godina bio je let sa Đorđijeve terase.

Već se spustila noć. Sam na Mansardi, sedeo sam na jednoj klupi, opkoračivši. Vrata je otvorila žena iz komšiluka, ne sećam se više njenog lica. Gledala me je, neka duga tišina između nas: Je li umro Đorđije? Ona se samo okrenula i zatvorila vrata.

Crni prišt raste u mom sedlu. Đorđije je umro u proleće, 12. aprila 1962. Đorđijev i Zorkin grob je u senci jedne crkve, stare oko 200 godina, crkva bratstva Koprivica. Crkva ima kamene ploče na krovu. Oko njihove humke, kad retko dođem, buja trava, kao na grobu ptice. A pogled: pejzaž miran, tamno plavo-zelen. Znam da je tamo, iza, more. Njihovo more.

Nikad više nisam pogledao kroz ključaonicu.

Nije me stid “da uzmem” pesmu Mija Raičevića kao rimu za ovu belešku, a opet gubim:

Pokaži mi svoje srce, bejbi

“Pokaži mi srce svoje, lepojko,”

“Pokaži stvari o kojima sanjam.”

“Svi koji te vide samo o jednom misle:”

“koga kriješ u srcu kad ga ne otvaraš?”

“Da li tamo uopšte ima žive duše?”

“Gde su ta vrata, a gde prozori, i sve”

“one stvari bez kojih srce ne bi bilo organ Number One.”

“Hoću li ikada, ikada tamo ući bez kucanja,”

“smestiti se gde želim, mada nisam siguran”

“da si rođena da budeš glavna u mom životu?”

“Pokaži mi srce svoje, devojko, pokaži sve”

“što znaš. Sve te stvari o kojima sanjam.”

“Uvek kad prođeš pored mene, ne verujem”

“svojim očima. I gledam za tobom dugo, dugo.”

“Gledam za tobom, sve dok se ne vratiš”

“i ponovo prođeš kroz moje srce, kao što”

“čovek prolazi ulicom u kojoj ga niko ne poznaje.”

“Ovo, da, nemo’š da podneseš moj instrument”

“kad kuca u ritmu tvog koraka. Bluz je ono”

“čemu se stalno vraćam, makar presedeo ceo dan,”

“jer od onih sam koji nemaju kud da odu i kad bi hteli.”

“Pokaži mi svoje srce, lepojko – grob iz koga”

“svakog jutra ustajem i idem da tražim posao.”